Budućnost nam čuči u prošlosti

Budućnost nam čuči u prošlosti

Orvelove maksime da onaj ko kontroliše prošlost, kontroliše i sadašnjost i budućnost, svesrdno se pridržavaju poslenici javnih servisa.

Udarne vesti informativnih emisija u sedmici iza nas ispunili su događaji od pre četvrt ili pola veka. Naravno, nisu propustili da prenesu izjave predsednika, premijerke i ponekog satelita pogodnog da u datom trenutku skrene pažnju sa aktuelnih događaja o kojima će, sledeći logiku, pričati kad odleže, za koju deceniju. Mislim na vesti, ne na funkcionere. Mada, nikad se ne zna.

Ove nedelje je svojih pet minuta imao opet skupštinski predsednik Čubrilović, u narodu poznati kao kamikaza još od onda kada je u očima misleće javnosti nespretno aterirao izjavom da je nepostojeći trebinjski aerodrom udvostručio broj putnika. Tad se Čubrilović malo ugruvao, pritajio u ministarskoj logi koliko da “stvar” legne. I dok dlanom o dlan, sleteo je u fotelju prvog parlamentarca. Nošen slavom prethodnih medijskih nastupa, ove nedelje je, nakon što su poslanici odbili izveštaj Anketnog odbora, rekao da je sačuvan dignitet najviše zakonodavne institucije čime je sve komičare bacio u duboku depresiju što se oni nisu prvi dosetili toga vica.

Da se šaliti ume uprkos tome što je ministar (ili baš zbog toga) pokazao (nam) je i Milenko Savanović koji je izjavio da su radnici zadovoljni povećanjem plate od 30 maraka. Teško je nadmašiti ovaj stepen duhovitosti pa se nadamo da će kosmička pravda zaista poraditi na tome da mu 30 maraka mnogo znači.

Ako je reper za važnost događaja količina prisutnih zvaničnika, jer držimo da ti ljudi više i dalje vide, onda će budućnost ovde biti u znaku klanica. Nadomak Bijeljine se tako, na otvaranje pogona privatne porodične firme, sjatilo sve što ima neku funkciju - od predsednika republike, ministara različitih nivoa i provenijencija do poslanika, načelnika i gradonačenika. Kuso i repato će ipak tamo stići nešto kasnije.

U sedmici iza nas je izrečena kazna Miljanu Kovaču za narušavanje javnog reda i mira. Ovaj novinar što u slobodno vreme vrti pedale i bicikl koristi kao transportno sredstvo, na radnom zadatku tekstovima okreće želudac našim vlastodršcima. Na glupost i bahatost je reagovao, doduše bez mnogo takta, ali iskreno i srčano. Jasno je da hrabrost uvek ima cenu. Trenutno nije velika koliko bi mogla da skoči ako ubuduće bude izostajala.

Za nekoga ko u mladim godinama pokazuje rezon mudrosti karakterističan za seniorsko doba kažu da je stario pa mladio. Kod nas se to dešava sa vestima. Što, naravno, ne znači da ih karakteriše mudrost. Više su kao neki fenomeni za Riplija. Takva je vest da je železnicom povezan centar države (čitaj: Sarajevo) sa periferijom (čitaj: Bihać). S obzirom da je za 300 kilometara potrebno osam i po sati putovanja, verujemo da voz na ovoj liniji pokreće Stivensonova lokomotiva. Tek da naslutite koliko je sve passé, u Kini za to vreme voz prevali 2.300 km. Dakle, dok je naš u Bihaću, kineski je koliko je u Helsinkiju.

A kako nas je krenulo sa gorivom i standardom, uskoro nam sledi zaprega. Retro je ovde in.

Close