DeVinčanska nekultura

DeVinčanska nekultura

Leto je prosto dušu dalo za kulturu, dijasporu, putovanja, more, relaksaciju, zabavu. Tako je to svugde u normalnom svetu. Ljudi pakuju kofere, kreću na davno isplanirani odmor koji bez problema mogu da priušte. Međutim, ako živite u BiH, stvari stoje malo drugačije.

Ukoliko niste te sreće da radite u zajedničkim organima ili u nekoj administraciji za koje je ovo dolce vita (kako onomad lepo primetiše žene iz SNSD-a), na letovanje možete samo ako imate rodbinu u dijaspori dovoljno širokogrudu da na isto hoće da vas povede.

U protivnom, njih ćete iz inostranstva dočekivati i ispraćati, a da se rashladite grliti klimu ili, u najboljem slučaju, neku vodu u blizini. I to samo ako to nisu Spreča ili Ukrina, jer smo ih udesili tako da je kupanje u njima opasno po život.

Kad smo kod vode, pola Sarajeva je ovih dana nije imalo, što u stvari govori o tome koliko smo genijalni. Recimo, kakav je to uspeh u pustnji nemati vodu? Nje tamo prosto nema. Ali ovde, gde je izvor skoro na svakom koraku, podvig je ostati bez nje. Nije li to pravi dokaz da smo birali da nas vode suvi genijalci.

Ali, zašto kod primera zastati već na prvom? Evo, jedan još bolji. Gde je moguće da pisac knjige svoju knjigu i ne napiše? Možda čak i ne zna za nju. A to se ovde desilo. I ne samo da se desilo, nego su svi mediji preneli. I to ne obični, nego glavni mediji, Srna, RTRS, Nezavisne. Naslov: Predstavljena Dodikova knjiga: “Borba za Republiku”.

Drži se Roberte Ladlame, strahuj Ju Nesbe, uskliknuli su svi rodoljubivi ljubitelji krimi romana. Sad se vi sigurno pitate: pa dobro, o čemu se tu radi, kako je moguće da autor nije autor? Pa, stvar je u tome što veliki Dodik ima one male ljude oko sebe koji trenutak slave, a često  smisao života dok je roka trajanja velikog, pronalaze u služenju. Ovaj put su skupili Dodikove govore tela i glave tokom prošlogodišnje kampanje. Budući da on nastupa napamet i bez suflera, sabralo se tu mudrih i nadasve originalnih misli.

Penzioneri će ovih dana dobiti jednokratnu pomoć da izađu na izbore i glasaju za nas. Ako slučajno ne glasate mi ćemo novac onda vratiti. Ko neće da glasa za nas neke ne uzme povišicu”, jedan je od tih bisera brušenih ispod čekića velikih sivih ćelija ovog isto tako velikog mozga.

"Nemoj slučajno ko je zaposlen u Gacku da glasa za Govedaricu i SDS. Izbacićemo ga s posla”, još je jedna mudra misao u najboljoj makijavelističkoj tradiciji za koju bi, prosto, bilo šteta da se ne zabeleži i propadne kao gnjila jabuka.

Potom nešto u sokratovskom stilu: "Čuo sam da mi ovaj ovde neki Dunđer preti. Kažite mu da se prestane zaje**** da se ja ne bih zaje***** s njim”.

Kao što vidite, ova filozofska razmatranja o državi i njenom ustrojstvu, zaista zaslužuju da se sakupe u jednu knjigu. Za ne daj bože. I doslovno sa tim naslovom.

A za one zagledane u budućnost, tu je Željka Cvijanović. Tek što se opet vratila iz Amerike gde je radila…ništa, već se uhvatila u koštac sa problemom nataliteta. Kaže da će ga povećati strategija koja je u povoju, takoreći u oplođenom stanju. Istovremeno, ona će zaustaviti odlazak stanovništva, poboljšati ten i tonus mišića cele republike. Kako bismo pomogli predsednici, skrećemo pažnju na internet i, možda Treće oko, gde mogu da se nađu oglasi te vrste: skidam crnu magju, bacam kašike, gledam u pasulj i karte, vraćam ljubav, sastavljam rastavljene”. Možda predsednici bude od koristi. Važno je da ne škodi, što kaže narod.

A narod čim spazi Petra Đokića, kliče: Evo ga, genije. Zato se ovaj popečitelj ozbiljno nosi mišlju da za srednje ime uzme Evgenije. Elem, njegova lucidnost je i u sedmici iza nas došla do izražaja. Ne samo da priprema teren za poskupljenje struje, nego je proglašen za najministra u regionu. Dakle, nije bitno šta radite i koliko afera imate iza sebe, bitno je da nađete evet efendije, u ovom slučaju marketinšku agenciju, koja će vaše stanje pretvoriti u lovorovo granje. Može i plastični lovor. Da podseća, a da nije pravi. Oprilike kao pomenuti Đokić.

Prošle nedelje su se oglasili i arheolozi fascinirani otkrićem da je u Vinči kultura stanovanja i uređenost ulica bila na (za nas?) nezamislivo visokom nivou. Imali su i centralno grejanje. Sedam hiljada godina posle, dosegli smo takve civilizacijske visine da nemamo kanalizacju, fali nam i voda, a centralno grejanje tek poneko.

Da nam kojim nesrećnim slučajem Vinčanci danas banu, recimo na Trg nakon koncerta Lepe Brene, pitali bi se među kakve su primitivce zalutali i u kakvu divljinu zabasali. Sreća pa su izumrli.

A šta će o nama otkriti neki budući arheolozi? Za to ne brinemo. Svi odgovori leže u knjizi govora.

Close