Kako izgleda lokalni festival demokratije u Hercegovini

Kako izgleda lokalni festival demokratije u Hercegovini

Da li je izliv isključivosti na javnom času demokratije incident ili opšteprihvaćeni stav, pitam se ceo dan. Ne mogu da odagnam teskoban osećaj koji me obuzima. Kakve to poruke šaljemo mladima i da li je sada na roditeljima da zaštite decu od ovakve škole?

Piše: Milanka Kovačević/ Analiziraj.ba

Jedna posvećena profesorica i generacije njenih učenika godinama kulturom, znanjem, upornošću i sistemskim pristupom podižu standarde u maloj, tradicionalnoj sredini. Da je u pitanju matematika, pa čak i veronauka, bili bi slavljeni. Njena nezgoda je što predaje demokratiju i ljudska prava jer ovde prema oba termina gaje duboko nepoverenje, ako ne i istinski animozitet. Uglavnom se doživljavaju kao podla podmetačina Zapada (čitaj: Amerike) kako bi se uništila tradicionalna porodica, a preko nje i ceo narod.

Bilo kako bilo, demokratija je (jedini?) predmet koji se na isti način uči i obrađuje u celoj BiH. Civitas ( Obrazovni centar za demokratiju i ljudska prava prim. aut) je zaslužan za to, a on obeležava 25 godina postojanja.

Tim povodom je organizovan lokalni festival demokratije, a u okviru njega javni čas. Budući maturanti su se potrudili da hronološki predstave sam predmet i način predavanja, pomenuli sve profesore, bivši učenici, učesnici projekata, su poslali svoja video-obraćanja, izveli nekoliko skečeva koji govore o uglavnom negativnom stavu prema ovom predmetu, poslali zajedničke poruke u kome se podstiče građanski aktivizam.

Sve je teklo prilično dobro dok u jednom momentu za mikrofon nije stao i bivši predavač na ovom predmetu, a sada na čelu jedne obrazovne ustanove.

Nakon pohvale (narod koji ima ovakvu omladnu…znate već) rekao je da ima i ozbiljne primedbe. Istakao je da u ovoj zemlji postoji jedno pismo, jedan jezik, da učenici imaju zadatak da ga uvek koriste, da se ne stide svog porekla (?!), da treba da gaje duboko nepoverenje prema Americi (neprijatelj oduvek, nije dala kiseonik, pa je 8 beba umrlo!) čiji ga amblem iritira toliko da je sav cepteo od frustracije. Ukratko, da je sve što stiže sa zapada podlo, usmereno da nas uništi i da se moramo odupreti takvom uticaju.

I dok su učenici, organizatori ovog javnog časa, bili zbunjeni i dovedeni u neprijatnu situaciju, iz publike se čuo žustar aplauz podrške ovim porukama.

Kao svaki elementarno pismen čovek, ni ja ne registrujem pismo kojim je nešto napisano dok mi neko ne skrene pažnju. Zato sam čekala nastavak prezentacije da se uverim da je sve na omraženoj latinici. Ali, pismo koje je korišćeno u prezentaciji je bilo poželjno, ono na kojem se insistira. U čemu je onda problem, zapitah se? Poruke i parole izlepljene na zidu su bile na oba pisma. Da li je to iziritiralo ovog borca za čistotu jezika i pisma?

Kao istoričar, morao bi da zna da se insistiranje na uniformnosti i isključivost prema drugačijem uglavnom tragično završavala. Treba li da nam decu uče osobe čiji su stavovi u tolikoj meri netolerantni i rigidni?

Jer, u Hercegovini, koja je i danas više u istoriji nego u demokratiji, više u epskoj pesmi i guslama nego u hip-hopu i elektro hausu, mladi nemaju problema sa korenima. Oni odrastaju sa znanjem o precima vekovima unazad. Znaju i zbog čega im je askurđel sa porodicom otišao u površ (kojeg agu je ubio i zašto, pa su morali da zametnu trag) i kad su promenili prezime i sa kim su sve u rodbinskim i kumovskim vezama.

Kao što rekoh, korene imaju i to je sjajno i veoma važno. Ali isto tako je važno i da im se daju krila da mogu da lete u svet i budu oni koji će menjati stvari nabolje gde god da se skrase. Ili ovde, ako odluče da se vrate.

Čitam nedavno da su brojni profesori jevrejskog porekla sa nemačkih univerziteta, bežeći od nacista, posao i novu domovinu pronašli u Turskoj. Kemal Ataturk je znao da zemlja i nacija mogu da napreduju samo ako se modernizuju. Zato je prvi potez bila reforma školstva. Prigrlio je ove obrazovane, vredne ljude i primenio njihova znanja i iskustva.  Ali Ataturk je bio vizionar. Da 15 profesora sa Harvarda dođe ovde, primili bi ih sa oprezom i sumnjom.

Stanje je takvo da prosvetari ne slede ni Dositeja, koji je kao “naš”. Potpuno su obrnuli njegovu pouku pa umesto knjiga preporučuju zvona i praporce. Negde se u tome može i pronaći zrno logike. U naopaka vremena i poruke moraju biti takve.

Close