Kamen u opanku ili žica u cipeli

Kamen u opanku ili žica u cipeli

Kad vam najbolje ide, kaže narodno iskustvo koje je, po pravilu tegobno, stavite barem kamen u opanak da vas žulja. A šta da radite ako vas žica ubode nakon što su vam stavili lanac, saznao je Baja prošle nedelje. Onda je sve brže-bolje zabašurio pričom o nelegitimnom predstavniku, lošem germanskom narodu, ali i legitimnoj i velikoj Kini. Na kraju je polizao i zalepio markicu na čestitku Bajdenu.

Možda zato što je leto, a možda jer joj se može, letela je naša predsednica sa kraja na kraj republike. U jednom danu je bila i na Kozari i u Trebinju, a stigla je da oduška da svom unutrašnjem biću te da se preko plota zvanog Srna, prepucava sa opozicijom.

Šta sam im sve nagovorila, sestro slatka”, likovala je na kafi sa komšinicom prepričavajući šta su oni njoj rekli, a kako ih je dočekala. “Meni kao neku manu traže. K’o da ih ne znam kakvi su bili. Ali, hrani sirotu na svoju sramotu, dobro kaže naš narod. Sve smo im dali. Na kraju i da postoje. K’o da nama, pored nas ovako sposobnih, i treba neka opozicija. Mi bismo i bez naroda mogli, ako nas naljute, a da ne možemo bez opozicije. Ako ćemo mak na konac, mi smo nama opoziciju napravili, pa sad mogu pod Selaka da nam pljunu. Ili, eventualno pod Nenada, ako im je tako lakše”.

I dok je predsednica bila čas na nebu, čas na zemlji, Ranka sindikalka se banjala u Tesliću prebirajući u glavi stavku po stavku pred premijeru predstave “Kongres sindikata”. Ova vrsna režiserka godinama pokazuje da je nenadmašna u žanru fikcije koji u prvi plan stavlja fenomene prodaje magle i zamotavanja u kučinu, a njen talenat je, kažu poznavaoci, posebno došao do izražaja u filmovima u kojima se predstavljaju trke, ali isključivo sa jednim konjem.

Strancima može zvučati čudno, ali je to karakteristika, takoreći zaštitni znak domaće demokratije, pardon, kinematografije.

Da vidimo, ovi delegati sa leve strane su sređeni, Slavujka je kupljena, Miladin hipnotisan, a Ranku sam pljunula u kafu. On može i da glasa protiv, čisto da me maler, umalo ne rekoh Marić, ne tera”, konstatovala je Ranka spokojeno stavljajući krastavac na oči.

Mada nije imao prostora za odmor, nedelja je uspešno počela i za Baju koji je zvanično proglašen za najvećeg Srbina i za to dobio lanac. Kako reče novinarka Obućina, On i Andrija su Vučiću uz levu nogu, pa je, ako tako gledamo, priznanje bilo ne samo simbolično nego i adekvatno.

Ali, da Kusturica nikad ne spava i da čoveku, u ovom slučaju našem Baju, ne da mira, videli smo odmah potom.

Još mu se lanac u vrat čestito nije usekao, kad ga u Andrićgradu pletenom žicom ubodoše. Baja, kao vrsni ljubitelj umetnosti, posebno one na žaru, zauzeo je pozu pred skulpturom. Rekoše mu da je to simbolični, takoreći kosmički prikaz patrijarha Pavla.

Na lice je stavio zagonetni izraz što je onomad još na pijaci uvežbao. Gledao je sa ljubavlju čudo pred sobom i iz petnih žila pokazivao divljenje dok su blicevi sevali. Onda je slika obišla regiju, a skulptura i zaljubljeni posmatrač Baja postali predmet šale na mrežama.

Kad su progutali referendum, mogu i jednu skulpturu”, sa podsmehom na komentare je u prvi mah reagovao Baja. Jerbo je on čovek koji skoro svemu zna cenu, ali malo čemu vrednost. A Kusta je koštao baš dosta naših para. Ipak, ispostavilo se da je avangardni prikaz previše, čak i za podanike kojima upravlja. Zato su brže-bolje objavili da je sve bila šala, a da će pravi spomenik biti potpuno drugačiji.

Ako je Baja bolji u filmovima akcije, Radovan je u komediji nenadmašiv. I, što je najvažnije, ljudi mu veruju. Smeju se, ali gutaju. Poneko i plače, ali prolazi. Recimo, ponos zbog minimalca najvećeg u regionu drži nas još od maja.

“Šta je, Slovenci, ćuti se? Gde ste sad Hrvati, na sredu sa vašom najnižom platom! Ne čujemo da se hvalite da ste bolji od nas", orilo se sa svih glasila republike, čuj mene stranke.

Jer, premijer Radovan je negde u maju obznanio: “Radujte se, najveći nam je u regionu”. A za proteklih mesec-dva nam je još malo porastao i dostigao impozantnih 270 evra. Naš ponos je na trenutak splasnuo kada su nam prošle nedelje rekli da je slovenački 1024, a hrvatski 567.

Pa, kako sad to, pitao bi se neupućeni građanin. Građanin bi se možda i pitao, pa je prava sreća što ih ovde nema. Ili ih ne čujemo, što mu dođe na isto.

Mi verujemo u to što nam premijer&Co govore. Jer, teško da bi premijer lagao, zar ne?

Verujemo mu i kad kaže da smo pravi srećnici što nas zadužuju po visokoj stopi, jer to znači da kod nas preliva. Imamo toliko da sebi možemo da dozvolimo da nas ne interesuju kamate, ne zanimaju rate i da kredite dižemo k’o da sutra ne postoji.

Tačno možemo da vidimo Radovana kako viče: "Ko, bre, sirotinja?! Ovamo daj pet kredita!"

Close