Katarska iskustva jedne Hercegovke

Katarska iskustva jedne Hercegovke

„Priroda nam je divna, a gradovi autentični. To su po mom mišljenju preimućstva kojih nismo u potpunosti svesni“ kaže Beograđanka Mirjana Lečić koja poslednju godinu kao fitnes instruktorka živi i radi u Dohi, glavnom gradu Katara. Boravak u Hercegovini, u kojoj su joj koreni, iskoristili smo da popričamo o tome kako ovaj egzotični emirat doživljava jedna Evropljanka.

U Hercegovinu se rado vraća - Mirjana Lečić

Mirjana Lečić je rođena Mostarka, ali je rat, kao sasvim malu devojčicu, primorao da se sa roditeljima preseli u Gacko gde je živela do polaska u školu. Sa porodicom se 1996. godine seli u Beograd. Nakon što je diplomirala na Fakultetu za sport i fizičko vaspitanje i stekla određeno iskustvo u radu sa decom i odraslima, prvenstveno ženama, neočekivana poslovna ponuda je odvela u Katar. Prvobitnu odluku da ode na šest meseci je ubrzo promenila i boravak produžila za još toliko:

„ Odlazak tamo preokrene ti ceo život. Kultura, religija, način života, sve je potpuno drugačije. Katar je daleko konzervativniji od Dubaija sa kojim ga često mešaju. Dubai je Njujork na istoku dok se Katar drži tog tradicionalnog u sebi. Za nas Evropljane je proces prilagođavanja ume da bude težak. No, olakšanje predstavlja to što ima dosta naših ljudi, pa se i to prebrodi. Kao i klima kojoj se zaista teško prilagoditi. Sad sam uzela malo duži odmor, dva meseca, koji ću iskoristiti na putovanja i na druženje sa porodicom i prijateljima.“ priča Mirjana o svojim prvim iskustvima na Arabijskom poluostrvu.

Država Katar je na svetskom vrhu kada je u pitanju BDP po glavi stanovnika koji iznosi 145 hiljada dolara (poređenja radi, u BiH je tek nešto iznad 5 000 $). Osnovni državni prihodi su od nafte što im omogućava, za naše pojmove, nezamislivo lagodan život. Većina stanovnika su stranci. Iako populacija emirata broji gotovo dva miliona, samo 300 hiljada ima pasoš ove zemlje. Svaki punoletni državljanin ima pravo na mesečnu naknadu čija visina zavisi od ugleda porodice kojoj pripada, a iznosi više hiljada evra:

Hercegovka u Kataru

„Oni nemaju obavezu da plaćaju porez i komunalne račune. Sve je besplatno - telefon, struja, voda, a bez obzira da li ste zaposleni ili ne, dobijate mesečno određeni iznos. Kod nekih mojih poznanika je on 7-8 hiljada evra. Radna etika se potpuno razlikuje od našeg shvatanja poslovnih obaveza. Tamo nema stresa, sve je usporeno, nemaju limite kada treba nešto završiti. Ako i rade, koja god delatnost da je u pitanju, sve može da čeka. Ako danas nisu raspoloženi, oni i neće otići na posao. Na početku mi je to bilo nezamislivo, a posle sam se i ja navikla (smeh). Imaju lagodan život, finansijski jako dobro žive. Novije generacije šalju dece na studije, uglavnom u Britaniju, prvenstveno u London, a potom u Mančester i Birmingem."

Drugačije životne navike i klima diktiraju i dnevnu rutinu koja je kod njih uglavnom statična. Putovanja i mediji polako utiču na stanovnike Katara koji se otvaraju a moderne trendove koji promovišu zdrav izgled i zategnuto telo. Stoga su i posete teretanama sve češće u nastojanju da se bude fit. Tu na scenu stupa Mirjana:

„Velika je razlika između onoga što sam radila u Beogradu od mog rada u Kataru gde sam počela kao fitnes instruktor, ali je vlasnica centra zapazila moj rad i posle mesec dana me je postavila za supervizora celog centra, a ujedno radim i personalne treninge sa njom. Posao je bez stresa, žene su fleksibilne i, uprkos činjenici da imaju dosta novca, nezahtevne su, opuštene, komunikativne i lepo je raditi sa njima. Radno vreme mi je od 14 do 22 časova, šest dana u nedelji, a slobodan dan provodim sa društvom na plaži, odemo u pustinju ili posećujemo neke sportske događaje koji su česti. Nedavno sam probala i triatlon. Sve u svemu, kvalitetno se provede slobodno vreme.„

Bez stresa na radnom mestu

Na naše pitanje da li su u kondiciji, Mirjana kroz smeh odgovara: „ Apsolutno ne. Ali prihvataju sugestije. Malo se kreću, doduše i klima ih onemogućava. Neretko su izrazito gojazne. Recimo, dosta sam radila sa populacijom koja je imala zahvate smanjenja želuca, dakle, potpuno drugačija iskustva u odnosu na Srbiju. Ujedno su to i osobe sa deformitetima, skoliozom, kifozom, koje iziskuju posebnu pažnju. Imam i klijentkinje sa cerebralnom paralizom. “

Kada iz ugla trenutnog doma na Arabijskom poluostrvu pomisli na Hercegovinu prva asocijacija su joj zelenilo i priroda koja ostavlja bez daha:

„Uglavnom je priroda ovde koja očarava. Tamo je i priroda veštačka jer navodnjavanjem pokušavaju da preobraze pustinju i taj nedostatak nadomeste. Dosta mojih klijenata dolazi ovde, obilaze prvenstveno Sarajevo i Mostar i oduševljeni su onim što vide. Oni su veliki gurmani, jedu začinjeno, piletina i pirinač su osnovna hrana. Ja bez hleba ne mogu da živim, a kod njih nije nekog kvaliteta, ali se čovek na sve navikne. Za mene oni jedu prezačinjeno, a za njih je naša hrana, bar tako komentarišu, previše kalorična. Možda nama ne smeta jer se više krećemo.“

Mirjana je daleko od doma pronašla prijatelje, uglavnom su to ljudi sa ovih prostora. Ima ih iz svih delova bivše YU, a pretežno se radi o obrazovanim ljudima koji u Kataru obavljaju dobro plaćene poslove:

''Jednostavne poslove kao što su održavanje čistoće ili čuvanje dece za relativno skroman iznos obavljaju Filipinci. Nama se to ne bi isplatilo jer je u Kataru život veoma skup – od iznajmljivanja stana, hrane, pa do izlazaka. Tamo su uglavnom inženjeri, pre svega građevinski, potom doktori i stomatolozi sa ovih prostora.''

Dok nastaje ovaj tekst Mirjana se sprema na putovanje u Amsterdam gde će 21. oktobra učestvovati u polumaratonu. Ova nekadašnja atletičarka neće juriti rezultat, nego će se, kaže, takmičiti sama sa sobom. U planu za ovaj odmor je da istrči još i polumaraton u Lozani koji je zakazan za 28. oktobar, a onda će se polako pakovati za povratak u Dohu. Dugoročan životni plan još nema. Kratkoročan je da u Kataru ostane narednu godinu, a potom će odlučivati šta i kako. Sve opcije su, kaže, još uvek otvorene.

Close