Kokošije slepilo i pileći mozak

Kokošije slepilo i pileći mozak

“Najvažnije je sačuvati mir i ne sekirati se” deviza je za koju smo se uhvatili i prošle nedelje. Zato se nismo uzbudili kad smo saznali da svako jutro platimo milion i po za rate silnih kredita koje su u naše ime podigli, nije nas uznemirila čak ni vest da je na Špirića spala borba protiv korupcije. Ostali smo mirni i na spoznaju da javni servis prati stranačke skupove vlasti i pre nego što je počela kampanja. Ako je verovati tiražnim novinama, nas je najviše interesovala kokoška koja je ušetala u prodavnicu u Hrvatskoj. Da li je to znak da uz kokošije slepilo imamo i pileći mozak?

i-bi-nedelja

Dok je kredita, biće i nas” parola je kojom nas vode u budućnost. Sad, ni najveći optimisti ne veruju da će ona biti bolja od tužne prošlosti i sumorne sadašnjice, ali možda suviše očekujemo.

Uostalom, vlast je zadovoljna. Premijer kaže da bolje ne može, ministarka finansija da je budžet stabilan, predsednica da je malo onih koji su kao mi uspeli da se snađu u ovim teškim vremenima. Ako vam uprkos njihovom radu i genijalnosti nije dobro, mora da je ipak do vas. Tolike kredite su podigli da građanima bude bolje. Gde ste vi bili dok su se delili?

A nije da nisu sposobni. Neki drugi bi nas možda zadužili i duplo više. I šta je za naš standard petsto miliona godišnje za ratu? Kako smo krenuli da dižemo kredit za kreditom, toliko ćemo uskoro i plaćati. Samo očekujemo da Baja vikne: Kome ti da je sirotinja? Daj ovamo pet kredita. Ili pet ili ni jedan.

Ova priča o kreditima je nakratko iz hibernacije probudila čestite podanike, ali su vlasti na javnom servisu i vernim im satelitima, promptno horski zapevale uspavanku o stabilnosti i blagostanju, da je narod opet utonuo u omamljujuću moru na javi.

Oznojeni mučnim snevanjem kao vic je dočekana vest da je Špirić, ovdašnjoj javnosti poznat i kao Nikola sa prikolicom krompira, a američkoj kao lice sa crne liste korupcionaša, izabran za našeg Eliota Nesa. I dok je Nes bio tvrd orah na kojem je korupcija slomila zube, Špirić više liči na krompir kuvan u mutnoj vodi u kojoj se sve može sredti.

I u Sarajevu je bilo zabavno. Nakon kamenja sa mudrim poukama prvog predsednika za koje se ispostavilo da nisu njegove, javnost je zabavljao i ministar kulture tog kantona koji je rekao da u muzeju nije bio, ali je u blizini trenirao. Računa se k’o da je bio. On računa, a mi se ne bunimo.

A prema računici CIK-a imamo više stogodišnjaka nego Japan, čime se svrstavamo u fenomene, doduše samo na papiru. Svet još pokazuje skepsu jer smatra da je na biračkim spiskovima mnogo onih koji su odavno promenili svetom. Istini za volju, nije to ni daleko od istine, ali je stvar za pohvalu. Mi smo narod koji poštuje pretke, koji osluškuje šta nam poručuju i daje im pravo glasa i sa onog sveta.

Kad smo već kod starosti i godina, iz Svetske banke tvrde da je već polovina stanovništva napustila BiH, a ovo što je ostalo ubrzano stari. Kažu da u standardu kasnimo čitav vek za Evropom i da su nam službenici ograničenih mogućnosti. Možda u radnoj etici i poštenju. Kada su lov u mutnom i snalažljivost u ostvarenju ličnog interesa u pitanju, malo ko im može parirati.

Ali, sve stariji stanovnici ove zemlje se ne opterećuju takvim pojedinostima i pobijaju životnu istinu da se sa godinama i iskustvom stiče i mudrost. Naši ljudi su se okrenuli razbibrizi, pa su se, osim za nesavladive grudi ovdašnje muzičke zvezde, tokom prošle nedelje najviše interesovali i za kokošku koja je ušetala u neki market u Hrvatskoj i izazvala haos.

To što su ovde hijene i lisice iznutra zaposele i obesmislile svaku instituciju i privatizovale državu, nikoga ne brine. Izbore doživljavamo kao cirkus,  radujemo mu se i aplaudiramo. Kad već sve propada, možemo barem da se razonodimo. Zar orkestar nije svirao dok je Titanik tonuo?

Close