Majstori, majstori

Majstori, majstori

Ovaj svet je postao jedno veoma tužno mesto za život. Iako bi maj trebao da bude najlepši mesec, poslednja nedelja je pokazala da lepota, a bogami ni sloboda, ovde nisu dobrodošli. Nekim novinarima su pretili, druge su etiketirali, trećeg priveli, a zbog jednog, beloruskog su čak i avion prizemljili.

 

Rešili smo sve probleme. Povećali plate, ako izuzmemo Srbiju, najbolje smo  u Evropi savladali koronu, BDP nam je nenadano malo pao, proizvodnja cveta, izvozimo daleko više nego što uvozimo, pa čak se predsednica toliko odobrovoljila da je pozvala sve stranke na čajanku.

No, kako to obično biva u životu, i u najvećem uspehu ima neki kamen koji žulja, neki oblak koji narušava lepotu vedrog neba. U nedelji iza nas je postalo jasno da su to novinari. Lako je bilo zauzdati zaposlene u institucijama, javnim preduzećima, železničare, pa čak i rudare.

Ali, hajde ti majčin sine, utuvi novinarima u glavu da nije zdravo više ni razmišljati, a kamoli pričati sve što vidiš. Prva ćerka je jasno uočila i javnosti objasnila, da se ta istina može upotrebiti i protiv tebe. A ako im kvari posao ili, ne daj bože raspoloženje, ne samo da može nego i hoće.

I dok je tata lepio etiketu stranog plaćenika na trenutni kamen u njegovom opanku, pardon cipeli, odana ćerka je reagovala na tviteru. “Majstori, jel’ mislite da u zemlji blagostanja kojom i budala može da upravlja, imate dozvolu da pričate i da budete zaštićeni od posledica!”, uzviknula je ona sa visine balkona Agapea jerbo su joj samo majstori u glavi. Odavno su deficitarni na tržištu rada u srećnoj zemlji u kojoj u suficitu ima samo političara i poltrona. 

I iz Sarajeva iste poruke, kao da su, sakloni nas Sveti Baja, jedno sa Banjalukom. Tamo je u odbranu prvog sina ustala vojska botova da novinara kazni što je preispitivao stručnost prve dame pod kojom im izdiše ključna karika zdravstvenog sistema. Našli su i fukaru da provali u redakciju i poruči da se onaj ko talasa mrtvo more ima izbor. Ili da se seli ili da ga nema. 

Ukratko, ono što su Domanović i Nušić opisivali, opet živimo. i posle kažu da ovaj narod ne čita. Ne da čita, nego i prepisuje, takoreći pretače u stvarnost.

A kad pomenusmo Vođu, mada smo ih zamolili da nas više ne brane jer načisto propadosmo, stepen gotovosti je ove nedelje podignut na viši nivo. Duhove je uzbunila najava da nam u avgustu dolazi visoki predstavnik iz Nemačke. U RS će on biti nezvani gost jerbo smo navikli da u Nemačku idemo, a ne da ih ovde primamo. Nemajući kud, predsednica je pozvala predstavnike svih stranaka, a lajk na objavu su joj stavili samo koalicioni partneri. Znajući da njima može i telefonski upravljati, odlučila je da ne troši čaj uzalud i otišla da se sunča dok nije došlo zahlađenje.

Baja je bio za nešto konkretno pa je odjezdio na večeru sa Vučićem i vladikama ostavivši Žuniću i ostalim Kovačevićima punih pelena da ubeđuju javnost da smo već veliki i da nam staratelj ne treba. 

A u Trebinju je jedan bivši novinar, a sada poslanik, pokazao kako izgleda kada izgubite nadu da je pravda moguća. “Obratite se institucijama koje su nadležne za problem” rečenica je koja je mnogog oterala odavde. Mogla bi da bude i varnica koja će upaliti plamen nezadovoljstva u kome će sagoreti ljušture u koje su se pretvorile institucije. 

Mogla bi, ali verovatno neće u zemlji iz koje se mozak odlio, a polako joj i snage nestaje. Zato je i moguće da nam se pomoć Srbije za održavanje tekuće likvidnosti četiri opštine predstavlja kao uspeh. Ukratko, ovde se živi dan za danom i moli svevišnjeg da nas rate kredita ne stignu danas. A sutra ćemo već videti ko će ga i da li vraćati.

Skandinavija nam je već dugo nedostižni ideal, ali je danas to i Hrvatska u kojoj duvaju neki novi, normalni vetrovi. U Zagrebu, Splitu i mnogim drugim gradovima je pobedila nada da vlast može biti sa ljudskim likom.

Neko je zabeležio da je još Jovanka Orleanka sa čuđenjem ispričala kako su joj deca rekla da neke ubijaju zbog toga što govore istinu. Šest vekova kasnije, bez čuđenja, ali sa samopouzdanjem, slično nam poručuje prva ćerka sa balkona.

Poput zlih likova iz bajke koji razbiju ogledalo kad im se ne dopada ono što vide, naše su perjanice spremne da se ratosiljaju glasnika. Prvo im suptilno pokažu da su nepoželjni, a šta se kasnije dešava pokazuje primer Belorusije. Tamo je Lukašenko podigao migove da bi prizemljio ceo avion i u njemu jednog novinara.

Mora da je velika snaga u toj pisanoj ili izgovrenoj reči. A uteha je da je niko, ma kako silan izgledao u nekom trenutku, nije uspeo da je spreči.

Close