Mržnja prema najboljima: Šta mi tu štrčiš?

Mržnja prema najboljima: Šta mi tu štrčiš?

Ako je kolektiv najveća vrednost, svejedno da li nacionalni ili neki drugi, onda je pojedinac nevažan i bezvredan. Većina koja dobrovoljno pristaje na ropstvo naciji, državi, crkvi, klasi, rasi, partiji, vođi ili čemu god – nema većeg neprijatelja od slobodnog pojedinca koji misli svojom glavom. Ko se dobrovoljno odrekao samog sebe, prinuđen je da i drugima odriče pravo na ličnost. Što izrazitija, samosvojnija, osobenija, originalnija ličnost – to veća mržnja. Uravnilovka je naš večni ideal – jednakost u ništavilu i jadu.

(FOTO: Edi Matić)

Piše: Tomislav Marković/Tačno.net

Za razliku od nekih kompleksnijih društava u kojima su intelektualne debate, društveni dijalog, prevrednovanja tradicije i slične neprijateljske delatnosti uobičajena pojava, kod nas uopšte nije teško prepoznati ono što je najbolje. Sve što iole valja u ovim našim zemljama nastalim nakon mučkog ubistva SFRJ iz niskih pobuda satanizovano je, popljuvano, prikovano na stub srama, difamirano, ostrakizovano, zasuto pretnjama, izloženo kampanjama mržnje i bačeno na lomaču. Ili je bar marginalizovano, skrajnuto, gurnuto u ćošak, prećutano i ostavljeno na belom hlebu.

Ko god je proteklih decenija čvrsto stajao na pozicijama odbrane elementarnih etičkih i ljudskih vrednosti, protiv razularenog nacionalističkog zla, taj je svako malo prolazio kroz “toplog zeca” u medijima i javnosti. Organizacije kao što su Žene u crnom, Helsinški odbor za ljudska prava i Fond za humanitarno pravo neprekidno su na meti pomahnitale nacionalističke bande, a ženama koje vode ove organizacije trajno je nacrtana meta na čelu. Oni koji spasavaju savest ovog propalog društva proglašeni su za izdajnike, strane plaćenike, domicilne ništarije, autošoviniste i neprijatelje srpskog naroda.

Izlivi intelektualnog ništavila i duhovne praznine

Feralovci u Hrvatskoj su tretirani na sličan način, iako su stvorili najbolje novine koje su na prostoru bivše nam države izlazile u poslednjih mnogo decenija. Ili možda baš zbog toga. “Feral” je ugašen pre 13 godina, ali to ne sprečava raspomamljenu nacionalističku masu da ga uporno baca na lomaču u nadi da će konačno sagoreti, kao da se taj list i dalje redovno pojavljuje na kioscima. Viktora Ivančića, Borisa Dežulovića i ostale feralovce i dalje redovno rešetaju i proglašavaju četnicima, Jugoslavenčinama, neprijateljima Hrvatske, pa čak i ustašama, kad se ovi autori pozabave nekom temom vezanom za Srbiju. 

U međuvremenu je internet postao roba široke potrošnje, što je dovelo do neviđene demokratizacije: sada je svaki vlasnik internet konekcije dobio priliku da izruči u javnost svoju porciju mržnje, bez ikakvog napora, uz par klikova mišem ili klizajućih pokreta prstom po mobilnom telefonu. Nekad su šovinistički dobrovoljci morali da se pomuče e da bi njihovi izlivi intelektualnog ništavila i duhovne praznine stigli do publikuma, morali su da pišu pisma čitalaca redakcijama, da se s mukom probijaju do javnosti. Teška su to vremena bila za mase stutkaljene mržnjom, danas je ta vekovna nepravda prema našim narodima ispravljena zahvaljujući razvoju tehnologije, pa je svaki pojedinac koji sopstveno postojanje zadobija tek kad se utopi u neki kolektiv – dobio priliku da priloži sopstvenu grančicu na autodafe.

Zabran ograđen bodljikavom žicom

Protivnicima nacionalističkog bezumlja ništa ne pomaže ni kad u okviru svoje profesije stvore kapitalna dela, tek to im dežurni branitelji plemena ne praštaju. Primera radi, Radomir Konstantinović je napisao “Biće i jezik” u osam obimnih tomova koji sadrže eseje o 113 srpskih pesnika iz prve polovine XX veka. Mnogi od tih eseja dostižu obim knjige, po 100-150 kartica teksta, reč je o delu kojim bi se ponosile i kudikamo bogatije kulture od naše. Naravno, “Biće i jezik” nije uvršteno u studijske programe srpske književnosti, jer čuvari srpskog identiteta ne dozvoljavaju subverzivnim, podrivačkim elementima da kvare nedužnu omladinu. 

Džaba Konstantinoviću što je petnaestak godina radio kao manijak na proučavanju srpske poezije kad je pre toga napisao “Filosofiju palanke” u kojoj je izložio razornoj kritici nacionalistički kulturni model koji teži zatvaranju i izolaciji, a devedesetih je ustao protiv ratne politike srpskih intelektualaca. Ko tvrdi da je nacionalizam – terorizam, ko se deklariše kao pripadnik “Srbije koja se nije mirila sa zločinom”, taj nikad neće ući u kanon srpske književnosti. Za rodonačelnika autošovinizma i – što bi rekao Milo Lompar – “duha samoporicanja” nema mesta u dobro čuvanom zabranu srpske kulture, ograđenom bodljikavom žicom kroz koju je provučena električna struja, kao omaž velikom izumitelju Tesli.

Monotono udaranje u tam-tam

Mnogo je sličnih primera – samozvani čuvari nacionalnih svetinja zabranjuju pristup u svoj zabran kvariteljima nacionalnog jedinstva, svima koji su se drznuli da se u sudbonosnim danima homogenizacije nađu na strani skepse i intelektualnog poštenja. Ko odbije da se uključi u udruženi zločinački poduhvat, tome sledi izgon iz matične kulture noža i žice. Zatočenici nacionalne ideje kulturu vide kao predvojničku obuku, a idealni obrazac društva vide u kasarni, pa je logično što ne dopuštaju drugačijim glasovima da stupe na njihovu himeričnu svetu zemlju.

Poklonici “ideala organske kulture” ponašaju se u skladu sa sopstvenim poimanjem sveta: u njemu ima prostora samo za monotono udaranje u tam-tam, drugačiji zvuci nisu dozvoljeni. Najčešća paradigma ostrakizma, nacionalistička, koja nas mlati toljagom evo već tri decenije i kusur stvara utisak da je nacionalizam naš jedini problem. Ako jednog lepog dana nekim čudom svrgnemo dominantnu nacionalističku paradigmu, ti problemi će nestati, a sve ono najvrednije što je danas bačeno na marginu zasijaće u punom sjaju i biće valorizovano. Neće više biti zatiranja najboljih, već će sve doći na svoje mesto. 

Šta mi tu štrčiš?

Pre će biti da nacionalizam nije uzrok naših problema, već samo simptom. Netrpeljivost prema izuzetnim ljudima i delima ipak je malo šira od budalaste nacionalističke ideologije. Recimo, genijalna zbirka pesama “Haiku, haiku, jebem ti maiku” Predraga Lucića nije imala nijedan prikaz, iako hrvatska književna scena nije pretežno nacionalistička. Potonje Lucićeve knjige su bolje prolazile, napisano je dosta dobrih tekstova, Sinan Gudžević je objavio i knjigu posvećenu Lucićevim parodijama, ali čini mi se da i dalje nedostaje šire priznanje od književnog establišmenta. Nije zgodno kad se ne uklapaš u postojeće fioke, kad štrčiš, kad se ističeš, ne znaju profesionalni ljepodusi šta s tobom da rade.

Sećam se jednog okruglog stola u Narodnoj biblioteci Srbije na kojem su učestvovali Predrag Lucić, Boris Dežulović i probrana intelektualna elita, ima tome skoro 15 godina. U pamćenju mi je ostalo pitanje koje je Luciću povodom knjige “Haiku, haiku, jebem ti maiku” uputila Srbijanka Turajlić, univerzitetska profesorka, borkinja protiv Miloševićevog režima. Pitanje je glasilo: “Predraže, pa mora li baš psovka u naslov?” I šta čovek da kaže na ovakvo pitanje? Kako da objasniš da ta briljantna, urnebesna jezička igra uopšte nije psovka, a sve i da jeste, kako da objasniš da je u književnosti legitimno koristiti sve reči, čak i one koje malograđani smatraju sramotnim i ružnim. Od ovakvih pitanja i optužbi branio se pre sedamdesetak godina Vitold Gombrovič u svom “Dnevniku”, ali to kao da se nikada nije dogodilo, sve treba ponovo objašnjavati, večno ponavljati iste bazične stvari, kao u nekom Danu mrmota, i to bez ikakvih izgleda na uspeh, jer tu prosto nema zajedničkog jezika.

Mržnja prema talentu

Otpor radikalnim kritičarima nacionalizma je sasvim razumljiv, a njihovo neprihvatanje u društvu očekivano. Međutim, isto se događa i mnogima koji se uopšte ne bave ideološkim i političkim temama, niti su direktno angažovani. Recimo, pijanistkinja  Tamara Stefanović koja je bila čudo od deteta (upisala je Muzičku akademiju sa 13 godina) i napravila blistavu međunarodnu karijeru, kod nas praktično ne postoji. Pijanistkinja koja redovno nastupa sa Londonskim simfonijskim orkestrom i Berlinskom filharmonijom, svira u  njujorškom Karnegi holu, tokijskom Santori holu, londonskom Rojal Albert holu – nije dovoljno dobra za naše dvorane i orkestre. Gostovala je prošle godine na festivalu „Bunt 8.0”, pa je tim povodom dala intervju “Politici”. Na novinarsko pitanje “Kako je moguće da ste u inostranstvu poznatiji i angažovaniji nego kod nas?”, između ostalog je odgovorila: “Svirala sam oko 30 puta sa svim londonskim orkestrima, a samo jedanput sa Beogradskom filharmonijom – to je tužno i bizarno. Nikada nisam odbila da sviram kod nas, jednostavno me nisu pozivali. Osim zlatnog ‘Bunta’ i Ljubiše Jovanovića”.

Slično prolaze i kompozitori Marko Nikodijević i Milica Đorđević, grade karijere u Nemačkoj, a ovde su prisutni u tragovima. Ni u drugim oblastima nije ništa bolje. Branka Arsić već godinama živi u Americi i na Univerzitetu Kolumbija predaje američku književnost XIX veka, mahom se bavi transcendentalistima. Njena knjiga “Bird Relics: Grief and Vitalism in Thoreau” (Harvard University Press, 2016) dobila je najznačajniju američku nagradu “James Russell Lowell prize” koju dodeljuje Modern Language Association. O tome ovde nismo mogli ni vest da pročitamo, daleko bilo da neko prevede i objavi nagrađenu knjigu, koga zanima šta Branka Arsić piše o Torou.

Nepoželjna manjina

Toliko o ustajaloj tezi kako se mi (ko god famozni “mi” bili) ponosimo “našim ljudima” koji su “uspeli u svetu”. Moglo bi se sličnih primera pronaći u svakoj sferi, jer je netrpeljivost prema talentovanima, obrazovanima, prema onima koji se ističu, prema boljima i sposobnijima od drugih – kod nas najnormalnija pojava. I nije tako od juče, niti od prekjuče, drevna je to pojava. U memoarskoj knjizi “Ukleti neimar” Bogdan Bogdanović se priseća govora koji je 1968. godine držao svojim studentima tokom pobune: “’Pođimo, dakle, gospođice i gospodo, od nepobitnih činjenica da ova nesrećna zemlja nikad, ni u monarhiji, ni u republici, ni u republikanskoj monarhiji, nije oskudevala u bitangama i u gluperdama – a takvi su uvek imali sva prava da terorišu obrazovanije i pametnije od sebe!’ Moj ton, iako nije spadao u retoriku najvišeg reda, pogodio je u srž problema. Elitni studenti su već u ono vreme shvatali da su nepoželjna manjina i da im populizam, koji se onda još nazivao ‘samoupravna demokratija’, sprema tiho, pa i manje tiho potiskivanje i, u krajnjoj liniji, namenjuje im izgon iz zemlje”.

Nije socijalizam bio čarobni štapić, pa da reši sve vekovima gomilane probleme. Ništa drugačije nije bilo ni u ranijim epohama. Jedna od najvažnijih knjiga u istoriji srpske poezije, “Otkrovenja” Rastka Petrovića, dočekana je povicima da je njen autor degenerik i psihički bolesnik kog treba hospitalizovati, a malo je falilo da crkva na njega baci anatemu. “Javna ptica” Milana Dedinca proglašena je za “intelektualni abort”, jedan od najvećih esejista našeg jezika Marko Ristić osporavan je sa svih strana, a verovatno je najparadigmatičniji Krležin slučaj. Njega su tukli i desni i levi i centralni, i njegovi i tuđi, i klerikalci i zadrti partijci, ko god je stigao. Sreća da je Krleža bio vrstan polemičar, pa nam je ostavio “Moj obračun s njima”, “Dijalektički antibarbarus” i brojne članke i eseje, kao svedočanstvo kako u našoj zaparloženoj sredini prolaze umni i talentovani.  

Mržnja prema pojedincu

Uzroke te zagonetne pojave naslutio je Bogdanović u jednom intervjuu iz 1988. godine: “U svetu u kome živimo jedno od najteže ostvarivih ljudskih prava je pravo na vlastitu pamet. (…) Jedna od osobina tog našeg primitivnog mentaliteta jeste i porazno uskraćivanje prava na ličnost, neprihvatanje ličnosti, naročito ako je drukčija, druga, drugoslovna… Ako niste ‘naš čovek’, niste čovek uopšte. Najzad, ne voli se ni usamljen pojedinac: pogledajte koliko se samo pominju subjektivne snage (u množini)… Ko je, i gde je ko pomenuo ikoju ‘subjektivnu snagu’ (u jednini), dakle, snagu neke ličnosti, nekog i nečijeg intelekta, neke lične ideje?” 

U dominatnom kolektivizmu koji kroz istoriju navlači razne ideološke obrazine mogli bi se potražiti uzroci sveopšte mržnje prema talentu, pameti, znanju, obrazovanju, isticanju bilo koje vrste i štrčanju iznad proseka. Ako je kolektiv najveća vrednost, svejedno da li nacionalni ili neki drugi, onda je pojedinac nevažan i bezvredan. Većina koja dobrovoljno pristaje na ropstvo naciji, državi, crkvi, klasi, rasi, partiji, vođi ili čemu god – nema većeg neprijatelja od slobodnog pojedinca koji misli svojom glavom. Ko se dobrovoljno odrekao samog sebe, prinuđen je da i drugima odriče pravo na ličnost. Što izrazitija, samosvojnija, osobenija, originalnija ličnost – to veća mržnja. Uravnilovka je naš večni ideal – jednakost u ništavilu i jadu.

Ostavite komentar

Close