Nasilje nad ženama - Kad se bojiš svoje senke

Nasilje nad ženama – Kad se bojiš svoje senke

“Vraćala sam se jer sam bila nesigurna u sebe, nisam imala posao, a nisam imala ni gde. Ali, kad se desilo to što se desilo isto nisam imala gde. Niti sam imala posao, niti stan, ali sam skupila hrabrost i napustila nasilnika”, priča Bojana B. iz Trebinja.

Način izveštavanja o nasilju u porodici je često uvredljiv za žrtvu

Od 13 godina provedenih u braku, 12 je trpela nasilje. Napuštala je kuću i vraćala se sa nadom da će se stvari popraviti. Svaki povratak je rezultirao novom trudnoćom, a vrlo brzo i batinama.

U začaranom krugu zlostavljanja

“Muž je bio alkoholičar. Tukao me je kad je bio pijan, a posle i trezan. Završavala sam na hitnoj, lomio mi je nos, bezbroj puta smo spavali napolju, zaključavao je decu i mene u sobu i pretio da će nas zapaliti. Međutim, kada je posle petog porođaja počeo da me bije i u tom ludilu toliko udario bebu da su joj se borili za život u Podrgorici, odlučila sam da ga napustim”, drhtavim glasom priča Bojana o događaju koji joj još uvek natera suze na oči. Od šoka je tada ostala nakratko i bez moći govora.

Po povratku iz Podgorice je uz mnogo teškoća počela novi život sa decom. Snagu joj je davalo to što se beba dobro oporavljala, ali je prepreka bilo i previše za jednu duboko traumatizovanu ženu. Pre svega egzistencijalnih. Bez posla, stana i sa dečijim dodatkom od 190 maraka morala je naći način da nahrani, obuče i školuje decu.

“Prvo što niko neće da ti da stan jer imaš petoro dece. Onda te pitaju gde radiš. Pa sam ja lagala da sam zaposlena. Desilo se i da mi izdaju stan, ja okrečim, sredim, a onda kažu, ne može. Jeste, bilo je veoma teško. Sad vidim da sam to mogla uraditi i na početku. Samo treba skupiti hrabrost i izaći iz začaranog kruga.”, zaključuje Bojana.

Ističe da je imala podršku Ženskog centra i Ljiljane Čičković, dok na institucionalnu podršku nije mogla da se osloni.

“Kad god bih nazvala policiju došli bi, njega privedu, ali bi ga tužilac pustio. Tužilac je stanovao kod njegove sestre, pa su mi govorili da su sredili da ga pusti. Da je on otišao na vreme da se leči, možda bi sve bilo dobro. Ali, se to nije desilo, ni njegova primarna porodica nije htela to da vidi. No, kada je postao agresivan i prema njima, bilo je već kasno”, seća se Bojana pakla kroz koji je prošla. Svesna je da je mnoge koji bi joj pomogli obeshrabrilo to što se više puta vraćala nasilniku. Ali ni danas nije sigurna da joj život deteta nije bio u pitanju, da li bi izašla iz tog braka.

Sad vidim da nije bila dobra odluka da se vraćam. Ali, da se nije desilo to sa detetom, ne znam da li bih se odlučila da odem. Razlog? Možda sam bila nesigurna u sebe i nisam bila finansijski nezavisna. A nisam imala ni gde. Ali, kad se desilo to što se desilo isto nisam imala gde. niti sam imala posao, niti stan, ali sam skupila hrabrost”, govori Bojana.

Izolacija je prvi alarm

Da je odluka presudna potvrđuje i psihologinja Branka Pejović - Petković koja se 12 godina bavi problemom nasilja u porodici. Ističe da je preuzimanje odgovornosti za svoj život ključno u izlasku iz nasilnog odnosa i naglašava da je važno prepoznati prve znake nasilja.

Izolacija je prvi pokazatelj, prvi alarm na koji treba da obratimo pažnju. Najpre mu se ne dopada to što ima drugarice. Potom, ne dozvoljava da radi jer, u osnovi, tu leži osećaj negove nesigurnosti kada ona ide na posao. Nećeš da radiš, ja sam bitan, da ti nije mene, ti bi propala, ti ne znaš da se ponašaš u društvu - rečenice su koje joj ponavlja. Ako je žena tom psihičkom nasilju izložena tokom dužeg perioda i sama počinje da sumnja u svoju vrednost i sposobnosti. Takvu ženu je lako napraviti žrtvom”, objašnjava psihologinja Pejović-Petković dodajući da su u takvim vezama znaci naklonosti u vidu poklona veoma važni. Oni drže ženu u uverenju da je on voli i da brine za nju. Međutim, tokom vremena te pažnje su sve ređe, dok potpuno ne prestanu. Matrica je slična, zato je važno prepoznati je i reagovati na vreme. Ipak, ako imamo na umu da je svaka četvrta žena žrtva porodičnog nasilja, a samo jedna od te četiri ga prijavi. Ovaj podatak ukazuje na to koliko je nasilje prisutno, a ne prjavljivano, pokazuju podaci.

Branka Pejovic Petkovic

Psihološkinja Branka Pejović Petković (Foto: Direkt)

Zašto žena ne prijavljuje nasilje? Obrazloženje je da smo patrijarhalno društvo. I to je tačno. Ali, institucije nam ne rade, sistem nam ne radi. Zbog nepoverenja, žena prijavi jednom, ali je za mesec dana situacija ista. U psihologiji se to zove naučena bespomoćnost, probala sam jednom, probala sam drugi put i vraćam se na isto i više i ne pokušavam. Kad skupi hrabrost da prijavi, ne naiđe na adekvatan odgovor institucija. Tu je ogromna uloga nas psihologa koji moramo da radimo na jačanju kapaciteta žrtve kojima moramo da kažemo da isto ponašanje vodi istom ishodu. Koliko snage treba jednoj ženi da istupi jednom, da istupi drugi put”, objašnjava naša sagovornica.

Ističe ona da su žene spremnije da prijave nasilje nekoj nevladinoj organizaciji koja se bavi ovim problemom nego policiji gde se prijave jedino zvanično i računaju.

Zakon femicid ne poznaje

Zbog toga se statistika policije i Ženskog centra, organizacije koja se u regiji istočne Hercegovine bavi nasiljem nad ženama, razlikuju.

A zvanični podaci pokazuju da je u prošloj godini na području koje operativno pokriva PU Trebinje prijavljeno 46 slučajeva nasilja u porodici. 25 je evidentirano kao krivično delo, dok je 21 kvalifikovano kao prekršaj. U 2018. je broj prijava nasilja u porodici iznosio 36, a godinu dana ranije 26. 2015. i 2016. Broj prijava je iznosio 44, odnosno 40. U poslednjih pet godina, dakle, ukupno su policiji prijavljena 192 slučaja nasilja u porodici .

Jedan od velikih problema je što femicid u zakonu još ne postoji iako smo potpisali Istambulsku konvenciju, tvrdi prihologinja Branka Pejović-Petković. I dva ubistva koja su klasičan femicid u zvaničnoj dokumentaciji su evidentirana kao “Nasilje u porodici ili porodičnoj zajednici” koje je za posledicu imalo smrtni slučaj. Izvršioci ovih krivičnih dela nisu ranije prijavljivani za nasilje u porodici, saopšteno je iz PU Trebinje.

ljiljana-cickovic

Femicid je u porastu- Ljiljana Čičković (foto: Direkt)

Ljiljana Čičković iz trebinjskog "Ženskog centra" od 2002. godine u fokusu ima nasilje nad ženama. Mada je situacija daleko bolja nego pre dve decenije, ističe da smo svedoci eskalacije nasilja nad ženama.

U svim zemljama u regionu, pa i u RS i BiH femicid je u porastu, posebno u Srbiji. Ubistva supruga su neretko praćena samoubistvom. Primećujemo i da je eskalirao i nivo nasilja. Ono što je pre 15 godina, kada smo počeli sa radom, završavalo verbalnim napadom, sada završava šamarom. Ono što je završavalo šamarom, sada završava prebijanjem. Povećava se nivo nasilja” konstatuje Čičković. Dodaje da je “kratak fitilj” posledica ne samo patrijarhalnog nasleđa, nego i svesti o odsustvu adekvatne kazne, a značajno je i prisustvo posttraumatskog stresnog poremećaja.

Iz ugla psihologinje Branke Pejović-Petković nasilje u porodici nije problem pojedinca nego sistema u celini, a patologija nasilnika je u osnovu svega.

Sretala sam se sa nasilnicima koji su voleli svoje žene, ali je to patološka ljubav, on ne zna drugačije jer je i sam uglavnom žrtva nasilja. Vaša nemoć je kad istučete dete, jer ne znate šta ćete sa njim. Isto je u braku. Njegove patologije i nesigurnosti”, objašnjava naša sagovornica. Dodaje da pre deset godina žene nisu prepoznavale nasilje kao takvo. Čak ni fizičko nasilje koje je najvidljivije. “Primila sam šamar, ali je on bio pijan” je tipična rečenica koja to ilustruje. U tom smislu, po njenom mišljenju, nevladin sektor je odradio ogroman posao u smislu podzanja svesti šta je nasilje uopšte.

Zato je važno da institucije imaju sinhronizovan pristup ovom problemu i pomoći žrtvi. "Ženski centar" je sa tim ciljem okupio 63 institucije u regiji koje su u svom poslu uključene u problem nasilja u porodici. Od policije i tužilaštva, preko centara za socijalni rad, osnovnih i srednjih škola, vrtića, do medija i domova zdravlja.

Edukacije su bile od velike pomoći. Policija je doživela strašno veliku promenu, veliki broj pripadnika je prošao obuku. Recimo, pre nego što je ušlo to u zakon, u Istočnj Hercegovini je već bila praksa da žrtva nasilja u pratnji policije ode po lične stvari. Zakon smo čitali, ne šta obavezuje nego šta ne sprečava. Mi smo 2016. napravili platformu zajedničkog delovanja koju smo obogatili novim vidovima podrške žrtvama”, ističe Čičković. Jedan od rezultata ovakvog pristupa, tvrdi, je i povećan broj prijava kao posledice promene svesti kod žrtava da nasilje nije njena sramota, nego sramota nasilne osobe, a druga stvar je da su povratile poverenje u institucije. Sada je smanjen broj i pritužbi na same institucije, kaže Čičković.

Psihičko nasilje je bilo svakodnevica
"Bilo je pretnji telefonom. Ne znam koliko brojeva telefona sam promenila. Trajalo je to dok se nisam sastavila. Verujte da sam se bojala svoje senke. Kad bih se vraćala sa posla, on bi već bio u autobusu. Kad bih ušla u autobus oko mene se stvarao krug praznine jer bi on glasno prozivao svakog ko mi se približi. Ljudi su se sklanjali. Bila sam izolovana i preplašena, strah je vladao mnome. Ako bi videla nekog iz daljine da izgleda kao on, ja bih se skamenila, priseća se Bojana traumatičnog iskustva.

Žene više prijavljuju nasilje, saglasne su naše sagovornice. Iako je situacija daleko bolja nego pre deceniju ili dve, još mnogo toga mora da se uradi kako bi se smanjilo nasilje u porodici. Ističu da je zakonski okvir sada veoma dobar, ali ono što škripi je njegova primena.

Nasilje se dešava svugde, ali je sistem zaštite taj koji se razlikuje. U zemljama koje vode računa, žena koja prijavi nasilje je završila posao. Sistem stoji iza nje. Ovde ne”, decidna je psihologinja Branka Pejović-Petković. Dodaje da napredak postoji, ali da je to daleko od nekog sređenog sistema. "Dovoljno je reći da nemamo sigurnu kuću. Svako nasilje u porodici je nasilje nad decom. A ono mora da se prijavi. To je obaveza onih koji se bave decom - od nastavnika do radnika centra za socijalni rad. Tu ima prostora da se situacija promeni", tvrdi ona.

Ljiljana Čičković smatra da se situacija promenila nabolje prvenstveno zbog toga što su žrtve ohrabrene da progovore. A tu je i zakonski okvir koji se menja u skladu sa potrebama u društvu.

Novi zakon donosi par novina koje su važne. Prva je procena rizika koju radi policajac. Druga je skinuta opcija kažnjavanja kroz prekršaje. Sada je to krivično kažnjavanje. Treće, uvedena je osoba od poverenja. Mi smo to, po uzoru na Crnu Goru, na nivou Istočne Hercegovine uveli pre tri godine. To je osoba koja žrtvu ohrabruje i prati kroz ceo proces” objašnjava Čičković.

Za 12 godina nasilja nad ženom i decom, pretnji puškom, benzinom, pa na kraju, gotovo ubistva tek rođene bebe, muž Bojane B. je bio u tri navrata po mesec dana u pritvoru i pola godine na lečenju od akloholizma u bolnici na Sokocu. Na pitanje da li je imala podršku institucija Bojana odgovara negativno.

Direktorica centra za socijalni rad mi je rekla: Ko vas je gonio da rađate petoro dece? Jedina istinska podrška koju sam dobila je bila od "Ženskog centra". Oni su kroz ceo taj proces bili uz mene i dugujem im život. U momentima očajanja, a bilo ih je, bili su kao svetlo na kraju tunela”.

Teško se menja i stav sredine. Bojana je doživela osudu kada je javno progovorila o svom iskustvu iz braka sa nasilnikom. Kaže da je uvredljive reči i kvalifikacije od strane muškaraca nisu toliko pogodile koliko one koje su joj upućivale žene. One su joj zamerile što “svoju sramotu” iznosi u javnost. Zato smo joj izmenili ime u ovom tekstu. Više da zaštiti decu nego sebe.

Ja sam promenila život u onom momentu kada sam prestala da brinem o tome šta će okolina misliti i reći”, konstatuje Bojana.

 

Tekst je nastao u sklopu projekat Rod i pravosuđe koji provodi Atlantska inicijativa i podržava Švedska. Stavovi izneseni u ovom tekstu su stavovi autorice i nužno ne odražavaju stavove projekta.  

Close