Ne možemo nikom ništa

Ne možemo nikom ništa

Još se dim od vatrometa nije razišao, a evo, već je ponedeljak. Polako se spuštamo na zemlju, tamo će nas dočekati novčanici na dijeti i cene na steroidima. Ali, ne žalimo. Nek zna Evropa, pa i celi svet da imamo zastavu pola kilometra. Primitivno smatramo da je sve u dimenzijama jerbo tehnikom nismo ovladali.

i-bi-nedelja

Bila je ovo sjajna nedelja za one koji više vole da mašu, nego da rade. Red vatrometa, red pečenja, zastave, pa patriotske pesme. Ne toliko da pokažemo koliko volimo svoje, nego više da nerviramo njine.

Sad ćete vi reći da su ovde svi isti i, mada nije neka persona na koju treba da se referiše, citirati Borisa Jerinića, perjanicu kreatora sadašnjice. Bojim se ipak da ovaj, nesrećnim spletom okolnosti gradonačelnik, demokratiju, jednakost i vladavinu zakona doživljava orvelijanski. U “Životinjskoj farmi” samo je svinjama komotno. Logično je da je njemu potaman. Kome nije, može da ide, poručuju sa ekrana i sa ulice.

Atmosfera tolerancije prema drugačijem doslovno štipa za oči. Oni sa najnižim porivima su i najglasniji. A njima podršku daju snage reda i mira.

Što reče ministar unutrašnjih dela, još jedna (nesmenjiva?) persona, takoreći lice sistema, podmlađena policija će se boriti da pomogne građanima. Valjda da bez otpora prihvate mantru: “Ako nisi za huligana, trpi i budi miran”.

Kad već pomenuh policiju, da kažem i da je crnogorska u nedelji iza nas zaplenila 300 kilograma skanka koje bi, da ih nisu otkrili, potpuno nesmetano, kao i tone do sada, prošle magistralom prema Bileći i dalje ka Bosni.

Cena narkotika je u obrnutoj srazmeri sa cenom nekretnina i podrškom policije ovoj grani (naše) privrede. To, naravno, neće sprečiti ministra da se pravi nevešt i priča bajke. Svakako u tome nije jedini, a nije ni najbolji. On to čini kratko i retko. Njegov šef na papiru je, recimo, daleko uvežbaniji. Iako Lukač deluje opasnije, Višković izgleda nekako življe. Ipak, nedovoljno za ozbiljne rezultate.

Razlog što je podbacio, otkrio je, leži u činjenici da pola svoje snage troši na odbranu RS. Pola mu treba za odmor i zato je premijer u vreme dokolice.

Situacija je potpuno nenormalna. Taman kad se opustimo, eto novog udara. Mene je, recimo, letos, udarila jabuka u glavu. I to dok sam ležao. Ko bi se tome nadao? Napadači nikad ne miruju, a ja se od toga još nisam oporavio, kad, eto i novog napada. Ko zna šta nam sad spremaju. Baš kada smo spremni da razvijemo RS do neslućenih namera”, poverio se Višković televiziji koja je i sama sada pod sankcijama.

Da muke ne prestaju sa mandatom zna bivši premijer Džombić protiv koga je tek sad podignuta optužnica da je pre 10 godina dao nekoj firmi u Zvorniku 20 miliona kredita iako je znao da nije solventna.

Život nije fer. Zašto ja? Nisam ja dao sinu kredit? I ništa nisam rekao kad sam pao na glavu. Zar mi se tako vraća, a bio sam neprimetan kao senka svih godina? ”, vajkao se Džombić.

Njegove žalbe su zaglušili vatrometi i prekrile zastave. Načelnik Istočnog Sarajeva nije žalio para da se napravi najduža u Evropi.

Neću da me pamte samo po tome što sam se pijan gurao po kafani i udario ženu koju volim koliko i glavnog šefa samo što na njega nikada ne bih podigao ruku. To niko nije rekao. Nego, navalili: kupio škodu od 85 hiljada, kao da sam poršea kupio. A, realno, zar nisam zaslužio najbolje? I onda mi je pala genijalna ideja na pamet. Mogu da me pamte po barjaku. Moj će biti najduži, da zapanjim svet. Možda dogodine uđem i u Ginisovu knjigu rekorda jerbo ću odmah dati da se pravi novi, neka bude duži i od reda na granici danas”, uzviknuo je Ljubiša srećan što je našao multipraktik zastavu koja pegla biografiju i preporučuje kod šefa.

O tome da je prva beba u bionici u Istočnom Sarajevu rođena tek 3. januara uveče, neće razmišljati. Traži se optimizam, bilduje patriotizam, tetoši šovinizam. “Samo pompezno, grandiozno, spram veličina koje nas vode”, poručuju sa svih strana nesvesni da nam to neko ko se razume u bolesno društvo treba pogledati.

Vode nas škartovi koji i ne vide da imaju grešku. Misle da su savršeni. Što nas dovodi do sentence koja se pripisuje Zoranu Radmiloviću da je, kada umreš, teško drugima. Isto tako je i kad si glup.

Zato će nam redovi ispred ambasada i na granicama biti sve duži.

Ostavite komentar

Close