On hoće ovako

On hoće ovako

Francuski umetnik Gistav Kurbe naslikao je 1866. godine sliku „Poreklo sveta“. Ulje na platnu u groplanu prikazuje vulvu i stomak nage žene koja raširenih nogu leži na krevetu. Značenje slike je jasno. Sto pedeset godina kasnije, 2011, francuska multimedijalna umetnica Orlan proizvela je sliku „Poreklo rata“. Slika prikazuje groplan penisa i stomaka nagog muškarca koji leži raširenih nogu na krevetu. Značenje ove slike je takođe jasno.

Foto: Predrag Trokicić

Foto: Predrag Trokicić

Piše: ANA JOVANOVIĆ/Peščanik

Trinaest godina kasnije, Aleksandar Vučić je uspeo da pomeša ove dve slike i izjavi sledeće: „Uz tenkove, artiljerija je majka svih ratova.“ Prilikom prikaza naoružanja i vojne opreme u Nišu, a povodom Dana državnosti, majka postaje simbol ratovanja, razaranja i ubijanja. Nastavio je predsednik skoro svih građana države Srbije da nabraja šta je sve nabavljeno u svrhe ratovanja, razaranja i ubijanja. Značenje ovih izjava takođe ne bi trebalo da nas buni. Za razliku od domovine koja se brani znanjem i lepim vaspitanjem, država se brani anti-dron sistemima Repelent, Gvozdikama i helikopterima H-145. Za aktuelnu vlast, država je pre svega teritorija koja se mora odbraniti. Januara meseca, ministar odbrane Miloš Vučević je izjavio da „Srbija neće nikada priznati nezavisnost Kosova, čak ni po cenu da na taj teritoriji ne bude Srba.“ Nije precizirao koju žrtvu je spreman da podnese kako bi se odbranila teritorija, da li raseljavanje ljudi ili nešto drugo.

Dan državnosti Republike Srbije obeležava se 15. februara, na dan kada je 1835. godine donet tzv. Sretenjski ustav. Moderan, progresivan, da ne kažem napredan ustav za ono vreme. Ustav inspirisan tekovinama Francuske revolucije. Ustav koji je trebalo da uvede Srbiju u moderno doba. Ustav koji nije ostao na snazi ni dva meseca.

Dan državnosti nije veliki praznik u Srbiji. Osim državnih firmi, sve ostalo radi kao da je u pitanju bilo koji drugi dan. Kakva država, takav i praznik državnosti. Par govora, par prilika za predsednika skoro svih građanki i građana Srbije da nas podseti šta nam je sve obezbedio i od koga će nas sve odbraniti, par odlikovanja.

Na ceremoniji dodele odlikovanja zaslužnim pojedincima i institucijama povodom Dana državnosti, Aleksandar Vučić za Sretenjski ustav kaže: „Ustav koji je ukinuo ropstvo, Ustav koji je pre većine drugih usvojio pravilo da bez Skupštine nema poreza, Ustav koji je razgraničio vlast, Ustav koji je ustanovio da su pred zakonom svi jednaki.“ Pa nastavlja, sklanjajući pogled sa sveske u kojoj je po svemu sudeći govor napisan rukom: „Dozvolićete mi da i nešto što nisam napisao pred vama izgovorim. Jesmo li se odužili svim tim ljudima? [spušta pogled na svesku] … Kako je završio Karađorđe? Je li Miloš bolje završio? U progonstvu, a posle decenijama, i vek i po progonjen i kroz naše udžbenike, knjige i kroz sve ono što smo decu učili.“

Krenimo od prvog pitanja – da li smo se odužili svim tim ljudima koji su zaslužni za Sretenjski ustav? Nismo. Skoro dva veka nakon donošenja Sretenjskog ustava nemamo državu u kojoj je ukinuto ropstvo, samo je modernizovano. Imamo državu u kojoj je Skupština pozornica, a ne najviši državni dom. Imamo državu pomešanih grana vlasti i državu u kojoj se zakoni selektivno primenjuju, u zavisnosti od pripadnosti stranci. Pitanja o sudbini Karađorđa i Miloša Obrenovića su povezana. Karađorđe je završio tako što je Miloš Obrenović naredio da ga ubiju, kako bi sačuvao vlast po svaku cenu. A Miloš Obrenović je uspeo nakon progonstva da se vrati u Srbiju i ponovo preuzme vlast. Evo, sada ga Vučić ponovo vraća, revidirajući njegov doprinos istoriji. Sretenjski ustav nije ostao na snazi ni dva meseca usled pritiska velikih sila, pre svega Rusije i Turske, ali je i Miloš Obrenović bio zadovoljan njegovim ukidanjem. Kako kaže Vladimir Ćorović u Istoriji Srba: „Po zahtevu Rusije i Turske, Miloš je povukao objavljeni ustav, ne bez izvesnog ličnog zadovoljstva. Pred narodom on je pokazao dobru volju, da mu ispuni zahteve, ali se morao pokoriti volji velikih sila od kojih je zavisio. U stvari, on je s takvim ishodom stvari bio lično veoma zadovoljan.“ On kao hoće, a oni mu kao ne daju. Sigurna sam da je i Miloš Obrenović zagrmeo par puta predstavnicima velikih sila, kao što i trenutni predsednik određenog broja građanki i građana Srbije zna da zagrmi.

Govor pisan rukom (samog Aleksandra Vučića?) u svesci predstavlja pokušaj pomirenja Prvog i Drugog srpskog ustanka, pokušaj pomirenja Karađorđa i Miloša Obrenovića. Od svakoga treba uzeti ono što nam je neophodno u ovim teškim vremenima. Karađorđeva hrabrost, snaga i upornost, kao i Miloševa mudrost, pronicljivost, strpljenje, osobine su koje je izdvojio, i zapisao rukom, Aleksandar Vučić. Treba da zaboravimo da je Miloš Obrenović odgovoran za Karađorđevo ubistvo i da ponavljamo da je on samo nastavio Karađorđev san (možda je ovo opaska na činjenicu da je Karađorđe ubijen na spavanju). Treba da zanemarimo da je Miloš Obrenović doprineo da Sretenjski ustav ne zaživi, i da ponavljamo da je Srbija tada, u prvoj polovini XIX veka bila jedna od retkih država u Evropi sa ustavom i to tako progresivnim. Treba da izvučemo ono što nam najviše odgovara i držimo se toga. Dođavola sa činjenicama!

Govor pisan rukom u svesci pomalo i liči na obraćanje Aleksandra Vučić budućim pokolenjima. I za Karađorđa i za Miloša nas podseća da su oni bili samo ljudi svog vremena, koji su delali u skladu sa trenutnom istorijskom situacijom. Podseća nas da su i oni samo želeli slobodnu Srbiju i sva njihova borba je bila usmerena ka tome i stoga im se korišćena sredstva moraju oprostiti. Podseća nas da su i oni bili pod pritiskom velikih sila. Te tako i on. I zato obezbeđuje artiljerijsko naoružanje, i zato grmi po Njujorku i gde god žele da ga slušaju. Verovatno nam zato i priređuje vikend-ratove i zateže odnose sa zemljama Evropske unije. Sve za naše dobro.

Iako je Aleksandar Vučić pokušao da napravi paralele između sebe i Karađorđa (pre svega pričom o tome kako je Karađorđe išao peške po narodu pred Prvi srpski ustanak i pitao domaćine šta treba), ipak mu paralela sa Milošem Obrenovićem bolje stoji. Za kraj ću ponovo citirati Ćorovića: „Skupština, vođena dosta puta od usijanih glava i nedoraslih ljudi, unosila je mnoge zabune i bezvlašća, ali je promena (dinastije, prim.aut) izvedena bez težih žrtava. Kad je došao knez Miloš, vratio se, istina, autoritet vlasti, ali je pojačana samovolja. Knez Miloš je bio i suviše star da bi se izmenio. Sad je, pun još uvek stare mržnje i osvetoljubivosti, postao starački uporniji i nije hteo da se obazire mnogo ni na kakve obzire. Podložan uticajima, ćudljiv, a uveren da je Srbiji preko potreban, on je se osećao kao svemoćan…. Po njegovim (Ilija Garašanin, prim.aut) rečima, knez Miloš nije više mogao da čuje reč zakon. ’On misli, kad narod ne bi želeo njegov način stare uprave, ne bi ga ni pozivao; a kad ga je pozvao, on hoće ovako.’“

Close