Otporni na razum

Otporni na razum

“Da li sam lud ili me neko pravi budalom?” pitanje je koji prosečan stanovnik ovih prostora sebi postavi više puta dnevno. Nedelja iza nas nije bila izuzetak. Ono što ste čitali u romanima distopije sada vidite u svom životu. Svemoćni i nemoćni. Za razliku od biblijskog, naš David nema šanse protiv Golijata.

bandera-tuzla

Bandera u Tuzli (foto: Crna hronika)

Teško je bilo proteklih nedelja zadržati optimizam. Mesec je (iz)vanrednog stanja iza nas i sada već možemo da kažemo da je sve manje smisla koje običan čovek vidi u merama koje se nad nama provode.

Doduše, nije baš i da imamo prostor da se bunimo, ali, kad čovek čuje šta struka oličena u dr Kisić- Tepavčević tvrdi, vera nestane lako kao javne pare u džepovima tajkuna.

Pomenuta doktorica je izjavila da bi virus pokosio preko 100 hiljada ljudi da nije bilo spremnosti zdravstvenog sistema i mera koje su primenili. Ovako je u Srbiji umrlo 156 ljudi. Ne poznajemo virus u tančine, ali dobro znamo zdravstveni sistem i tamo i ovde. Ko se na njega oslonio prošao je k’o onaj bez veze na nameštenom konkursu. Dakle, da je do našeg zdravstva i njegovih mera, kosio bi virus koliko bi hteo.

S tim u vezi je i skepsa prema vakcinama koja je kroz polemiku Novaka Đokovića i dr Kona dospela u žižu protekle nedelje.

Nije do ljudi, do države je. Ako zvaničnici i stručnjaci nisu dosledni, ako su dozvolili da je pouzdanost vakcina upitna, ako sami ne pravimo vakcine za svoju decu i ako nam njihov kvalitet nije svetinja, onda je dilema opravdana. Ukratko, da niste izneverili, sumnje ne bi bilo.

Poslednjih dana smo se podsmevali Amerikancima koji su završili u bolnici jer su sinuse i grlo ispirali varikinom. Naime, njihov predsednik je rekao da je dezinfekciono sredstvo preki lek protiv korone, a oni mu poverovali.

Mnogo se mi pravimo važni za narod koji na sred puta ima banderu i takoreći živi od doznaka iz inostranstva. O tome da dajemo odlikovanjima ruskoj dezinfekcionoj ekipi nesposobni da se sami operemo, da ne pričamo. Čekamo na medicinsku milostinju iz Beograda i Budimpešte i to prikazujemo kao vrhunski uspeh i sposobnost onih koji nas predstavljaju.

Da li je ljubav prema izbeljivačma našeg Baju privukla Donaldu ili je crna lista posredi, tek Mile je rekao da će opet pozvati da se za Trampa glasa, valjda računajući da je koeficijent inteligencije naših u Americi jednak ovim gutačima varikine.

I dok se većini smrklo, ponekom je i svanulo u doba korone. Na sve strane se grade male hidrocentrale, krče se čume, rasipa javni novac na softvere, pa je čak jedan srećnik uspeo da nam uvali i poljsku bolnicu za više od četiri miliona.

Kad su ga pitali kako je uspeo, kaže, uvek se nađe neka budala, a ova sa kojom je imao posla se još i smejala. Vajda zato što je u pitanju narodni, a ne njegov novac. Da čudo bude veće, dodao je prodavac bolnice u vreme korone, našli su i medije koji su sve opevali kao veliku pobedu.

I, na kraju, možemo zaključiti da se nama bajke zaista dešavaju. Vidimo da je car go, pred očima nam paradira bez odeće. Ipak, iz straha da ćemo biti prokazani kao širitelji lažnih vesti, takoreći jeretici, potiskujemo ono što razumom spoznajemo.

Masa poput kljukanih gusaka nastavlja da guta zrnevlje kojim ih zasipaju. Mada se u nama sve buni i želi da vrisne: "Car je go!", niko se ne usuđuje. Možda se oslanjaju da će, kao u bajci, izbavljenje doneti dete.

Close