Prevario nas nije samo onaj ko nas nije sreo

Prevario nas nije samo onaj ko nas nije sreo

Osim neiskorišćenog maja, u sedmici iza nas oprostili smo se od Rašida Serdarova koji je odjahao sa 180 miliona, od nekoliko desetina mladih sa koferima, od para na eskrou računu, od statusa kandidata i, po ko zna koji put, od zdravog razuma, a samim tim i neke bolje budućnosti.

Dug je spisak onih koji su nas povukli za nos i pobegli sa našim parama. Od Vučetića, Pavlovića i ostalih Karganovića, do ČEZ-a i, evo Rašida Serdarova kojem ćemo morati da plaćamo našu zemlju.

"Biraj, brate Rašide, što ti srce ište", rekao je, razmetljivo kako ume, Dodik pre sedam godina kada je sa njim, u intimi helikoptera, nadletao RS. Nesrećni slučaj je hteo da Rašid poželi hidroelektranu i toliko zamrsi Mrsovo da sad moramo da mu platimo samo da ode.

Potom je Rašid poželeo i rudnik. Koncesiju je odmah dobio, a otvorio bi mu Dodik i rudnik da mu traktor nije bio u kvaru. Naime, prebacio se u IT sektor, a mehanizaciju potpuno zapustio. Ralo i volove odavno rasprodao. Sad nemamo kud, nego da izbrojimo 180 miliona za našu reku i našu livadu. Ali, ako. Kad je investitor u pitanju, ne žalimo mi ni mnogo više. Dali bismo mu i pola parlamenta sa sve Dušankom Majkić, ako hoće i, ako to nekome uopšte treba.

Sa strepnjom smo posmatrali kako će Dodik podneti odlazak svog omiljenog intimusa, sa kojim je delio i auto i helikopter. Potpuno neočekivano, delovalo je to na njega prosvetljujuće. Lucidno, kao nikada do sada, Dodik se oglasio tvrdnjom da bez SNSD-a Srpska ne bi ovako izgledala. U tome ne možemo više da se složimo. Teško bi nas neko drugi tako osiromašio, opustio, rasterao i ojadio do temelja.

No, desi se da čak i veliki igrači, ako se zaigraju, naprave greške u taktici. Sarajevo ipak nije Banja Luka gde je hvatao na brzinu ili bahatost. Pokušao je gotovo sve. Da bude osion, pa onda tolerantan, da bude duhovit, pa ozbiljan, da preti i da prašta, ali, avaj, nekako ne ide. Kad smo čuli nemilu vest da će naši prvaci i ostali Košarci da se demonstrativno evakuišu za Banja Luku, zazeblo je oko srca.

Pošto su na blef svi ostali potpuno ravnodušni osim banjalučana koji im se povratku raduju kao algama u Vrbasu, Dodik je morao da pribegne kecu iz rukava: “Ne idemo nigde da neko klizeći ne uleti, zauzme naše mesto i napravi veću štetu". Realno, to je nemoguće, ali dobro, Baja, poput svh megalomana, voli da preteruje, već smo konstatovali.

Pošto se Baja pomalo gubi, predsednica Cvijanović se oseća nesigurno, pa utehu traži u veri, molitvi, crkvenim slavama i braći Durić. Tek što se vratila iz Arizone od jednog, eto je u Dizeldorfu kod drugog, da isporuči pozdrave i poklone iz Amerike. Kako je krenula putem uprepodobljenja, nakon RS, već je vidimo na čelu manastira. Bar za preporuke ne mora da brine.

Ali, da se vratimo na investitore. Ako se ko razume u iste, onda je to popečitelj Petar Đokić. On je na Forumu “Kako sad ojaditi dijasporu” rekao da smo vrata za investitore (opet) otvorili. Đokić, očigledno, ima veoma fleksibilan odnos prema partnerima, pardon, investitorima. Jedan ode, drugi dođe, deviza je koje se drži. Ako nije u markama, može biti u zlatu, namiguje večiti on iz ministarske fotelje.

Na pomenutom forumu, začudo, i incidenti. Tek što je prepodobni Grigorije otišao u Nemačku, već nesporazumi. Iako bi se očekivalo da naši ljudi tamo znaju da je profit vrhovna vrednost, izgleda da nisu spremni za preduzimački duh i poslovne principe novog vladike koji je, kako samo on ume, u prostoru svoje eparhije otkrio šansu za dodatnu zaradu. Jer, zaboga, treba živeti od nečega na visokoj nozi. Potrebe ima i zlatousti koji je pojeo ptičicu.

A u Banja Luci spektakl! Roštilj je proglašen za egzemplar savremene umetnosti, čador se naslonio na muzej, cajke trešte, dim se vije, "kulturo, eve me", poručuje Radojičić dok mast sa brade skida. Sigurno se sećate epizode u kojoj konceptualna umetnica nakon udarca u glavu postaje estradna domaćica. Očigledno je udarac u glavu dobila cela umetnička Banja Luka i tako opaučena, prodaje ćevape. Instalacija koja se jede je prava slika umetničkog doživljaja onih koji se njome bave.

I dok se kod nas uz dobre ćevape i miris roštilja sve lakše podnosi, a svet lepše izgleda, u Monaku zvone alarmi. I do njih je stigao nemio glas o konkurenciji iz Hercegovine kojoj predstoji krunisanje Rodoljuba Draškovića za kneza i trka bolida u kojima ne oskudevamo, kao što i poltrona ima na izvoz.

Elem, Kneževina Hercegovina je potpuno novi svet koji se otvara znatiželjnicima zasićenim ocvalim Monakom. Albert je odmah sazvao Savet koji je dobio zadatak, takoreći nemoguću misiju, da pronađu slabu tačku budućeg kneza i kneževine. Ideja vodilja je, ekskluzivno saznajemo, da se krene od toga da naše dno ima podrum, a u podrumu se čuvaju vino i bele pantalone u kojima se opet, poput kose biblijskog Samsona, krije snaga.

Ali, što mudri Baja reče, nećemo dati nikome da nas ponižava. I mi konja za trku imamo.

Close