„Sistem“ na gurku

Dušica Sremčević je na Tviteru napisala da joj bivši muž preti ubistvom. Ima navodno i audio-snimak gde nasilnik kaže da mu nije problem da pobije i dvadeset ljudi i odrobija četrdeset godina. Pretnje joj šalje preko desetogodišnjeg sina, kojeg još viđa.

Nemanja Rujević (Foto: Goran Srdanov)

Piše: Nemanja Rujević/Danas.rs

Ova žena iz Kraljeva je podsetila da je bivši muž u oktobru tukao dok nije izgubila svest. Onda je još udarao. To je snimila i kamera obližnje prodavnice. Ostala je bez nekoliko zuba, a to govno od čoveka je htelo da utekne u Crnu Goru – uhapšen je na granici.

Tvitovima je priložen i deo presude – nasilnik je na kraju bio tri meseca iza rešetaka, i još tri u kućnom pritvoru. Telesne povrede su okarakterisane kao lake, tužilaštvo i sud nisu razmatrali eventualni pokušaj ubistva. U „olakšavajuće okolnosti“ uzeto je da bivši muž nije ranije osuđivan i da ima dvoje dece prema kojima ima obavezu izdržavanja.
„Molim nekog da me uputi na medije da ispričam svoju priču dok sam još živa. Da se čuje i vidi kako se postupa u ovoj zemlji“, napisala je Dušica na kraju.

To je bilo u ponedeljak u 12:20. Tvit je videlo preko pola miliona ljudi, a to znači maltene svi koji imaju Tviter u Srbiji.
Nije trebalo dugo da se „ispovest“ pojavi po svim portalima u Srbiji. Dok pišem ovu kolumnu (utorak oko podne), tvrdi se da je policija podnela novu krivičnu prijavu protiv nasilnika. Kladim se da će biti uhapšen do trenutka kad budete čitali kolumnu, ili ubrzo posle toga.

Ali, zašto bi bio uhapšen sada, ako su se pretnje desile još pre dve sedmice i uredno su prijavljene? Zašto, ako je tek nedavno gmaz pušten sa nanogice uz one „olakšavajuće okolnosti“?

Zato što je Dušica uspela da uhvati poslednju slamku koja je može spasiti – digla je dževu u javnosti. Kako stvar nije političke prirode (mada se pominje potezanje nekih veza po sudovima da bi ublažili kaznu), temom se bave i režimski i antirežimski mediji. To je onda baš velika dževa.

U tabloidnoj autokratiji poput Srbije – gde se odluke obznanjuju sa malih ekrana i Instagrama, a mediji služe za lobotomiziranje, odstrel protivnika i promociju nepostojećeg nezadrživog napretka – za vlasti je svaka vrišteća nepravda koja dobije pozornost medija istovremeno opasnost i prilika.

Opasnost da se vidi kako „sistem“ spava daleko od kamera i pera tabloidne štampe, ali i prilika da se dojezdi na belom konju i nepravda okonča. Posle će se već građanima objasniti da „sistem“ nije zakazao.

Setićete se slučaja Marije Lukić iz Brusa, koju je dugo zlostavljao lokalni kabadahija zvani Jutka. Tek kad se žena ispovedila u jednoj TV emisiji, stvari su se koliko-toliko pomerile sa mrtve tačke.

Ili slučaja jednog drugog lokalnog kabadahije, Sime iz Grocke, koji je poslao ljude da zapale kuću novinaru-amateru. I tu se nešto desilo tek kad je kolega digao dževu preko većih medija.

Znate sigurno i za čoveka iz Kragujevca koji se godinama borio da mu se vrati starateljstvo nad ćerkama pa se to desilo tek kada je prikazan potresni film „Otac“, snimljen prema tom istinitom događaju. Zapravo, niko nije prstom mrdnuo kad je film snimljen, ni kad je prikazan na Berlinalu, već mnogo kasnije – kad je prikazan na RTS-u pa se javnost uznemirila.

Ili primer od pre dve godine kad su građani na Karaburmi danima blokirali saobraćaj jer je bahati vozač koji je pregazio decu na pešačkom prelazu bio pušten da se brani sa slobode. Tek posle protesta, opet je uhapšen.

Tu je onda niz pretnji novinarima kojima se tzv. organi ozbiljno pozabave tek ako ti novinari podignu prašinu, alarmiraju međunarodna udruženja i dodijavaju javnosti svojim slučajem. Ako to ne rade, već samo prijave pretnje gde treba – iz ličnog vam primera govorim – onda od tužilaštva neće dobiti ni pismo ni razglednicu.

„Sistem“, dakle, tera čoveka suočenog sa nepravdom ili strahom za goli život da po društvenim mrežama i sredstvima javnog opštenja provodadžiše svoju muku dok se javnost ne usplahiri toliko da taj isti „sistem“ preduzme ono što je već odavno morao prema zakonu.

Tako i najdublje ljudske patnje i drame – recimo kad ti bivši muž preti ubistvom nakon što je već bio vrlo blizu da te ubije pa dobio nanogicu – postaju štof za čitanost i klikove, te za ubiranje političkih poena.

Može li se zamisliti užasnija bizarnost – na Tviteru i u novinama „uživo“ pratimo kako se jedna žena bori da ne bude ubijena. Navijamo da publicitet umili „sistem“ i strpa nasilnika u zatvor.

Paradoks se sastoji u sledećem: Svako ispravljanje pojedinačne nepravde tek kad se nadigne javna dževa zapravo učvršćuje uverenje da „sistem“ ne radi. To što malo proradi na gurku, upravo znači da mu je nerad osnovno stanje.

A opet, neka proradi, makar tako, makar u ovom ili onom slučaju. Da za Dušicu Sremčević ne čujemo za par meseci kao za još jednu u nizu žena koje su ubili partneri ili bivši partneri pa da, po ko zna koji put, nad nečijom humkom cokćemo zbog „sistema“ koji ne radi.