Srećno svima koji slave svete krave

Srećno svima koji slave svete krave

Nama treba Zoro ili Valter koji bi krenuo, ako ne ognjem i mačem, a ono metlom i bičem, da uvodi red u ovu zemlju koja država nekad beše.

i-bi-nedelja

Za razliku od Indije kojoj su krave svete, kod nas je sveta životinja političar. Nema toga koji je odgovarao za svoja (zlo)dela iako su mahom potpune dileje, a samim tim i velike štetočine.

Zato je i moguće da iz mraka savetničke rupe izroni Zoran Tegeltija na svetlo mesto predsedavajućeg Saveta ministara.

Eto još jedne dobre vesti za ljubitelje nepotizma, netransparentnosti, kršitelje zakona i podrivače sistema.

Jerbo, njihovo je carstvo ova zemlja. Ko je od, poštene, kulturne, humane fele, neka čeka svoj trenutak u carstvu nebeskom ili neka beži.

Ova druga opcija je, izgleda, mnogima bliža, pa se zemlja ubrzano prazni.

Kada se sve sabere, bila je ovo uspešna sedmica za nas. Postali smo poznati regionalno, pa i planetarno, po dva događaja.

Vezivanje dece u Pazariću je šokiralo javnost. Podstaklo je mnogog da reaguje zgražavanjem iz zone udobnosti svoje tastature. Jer, to je maksimum do koga sada možemo da dobacimo. Nema te strahote koja bi pokrenula mase.

Potom je policija opravdala svoju reputaciju iz viceva. Neopterećeni inteligencijom, mrko su stali ispred odreda plišanih igračaka koje su priveli k poznaniju prava.

Naslednik Gavrila Milentijevića je iz neke kancelarije grmeo u slušalicu: “To milicijo moja, to gvozdena pesnico, satri i uništi izdajnike”.

A izdajnici u formi igračaka su ćutali, što je policajcima bilo posebno sumnjivo. Naši, a u stvari policajci političara, verni sledbenici servilnog Gavrila, bi mogli uskoro da uoče da nam škole i ne trebaju, jerbo ljudi odlaze. Mnogo ih je i zatvoreno.

Eto ideje za brend po kojem će nas prepoznavati. Sve škole pretvoriti u zatvore. Biće onda mesta i za ljude i za igračke. Ako se još koji sumnjivi predmet kvalifikuje na listu državnih neprijatelja, recimo šoljice i džezve, jer se uz kafu mnogo priča. I to najčešće ono što vlastima ne godi. Eto mesta u zatvoru i za ove rekvizite.

Prašina se podigla i oko toga da li smo u MAP-u ili nismo. Pitanje je potpuno nebitno, budući da smo pod zemljom, kao krtice u trapu, dok život prolazi.

Uostalom, Kusturica je, kao prvi umetnik i neimar republike, naše stanje već prikazao u Podzemlju.

Mi smo oni koje profiteri drže u uverenju da rat još traje i da nam je najbezbednije i najbolje u mraku.

Kako Orvel napisa, sloboda je ropstvo, a neznanje je moć. To su naše parole. To je budućnost kojoj težimo.

Čemu neizvesna sloboda, kad je u ropstvu sigurnost jerbo robovlasnik brine za tebe. Imaš gde da spavaš i šta da jedeš. Sve preko toga tražiti je čist bezobrazluk, takoreći obest i nezahvalnost.

Poručivši to između redova, i rastumačivši nam potpisano, prvi među nama je odleteo Kusturici na rođendansku proslavu u Beograd.

Ako ste se zapitali da li će stići na vreme, očekujući od Mesije da ide peške ili, eventualno, na magarcu, mesta za brigu nema. Vremena su druga, za magarce smo kupili avion, pa su kadri stići i uteći.

A mesto je dovoljno strašno da na njemu i ne vredi postojati.

Close