Trebinjski penzioneri među četiri zida: Fali nam sloboda

Trebinjski penzioneri među četiri zida: Fali nam sloboda

Biti u kući 24 časa ne zvuči tako sjajno. Stariji od 65 godina u Republici Srpskoj poslije 10 dana potpune zabrane kretanja moći će da izađu iz svojih kuća i to samo u određenim periodima - utorkom i petkom od 7 do 10 časova. U tom periodu moći će da obave kupovinu, odu do banke, prošetaju i opet se vrate u svoja četiri zida.

Ilustracija

Neki će u šali reći da u tom periodu nema korone, pa da se stariji građani mogu slobodno kretati. Drugima nije do šale.

Penzioneri sa kojima smo razgovarali kažu da im nedostaje sloboda, ali da se trude da ispoštuju sve preporuke. Nadaju se da će sve uskoro proći.

Nekima se život nije mnogo promijenio, jer već dugo ne izlaze nikud. Prozor u svijet su im televizor i radio i poneko kad svrati da ih pozdravi i donese im osnovne potrepštine. Druge je, pak, zabrana kretanja i te kako zatekla. Vodili su potpuno drugačiji život.

„Ne mogu ja u kući ovoliko, ja moram malo prošetati, pa makar malo i oko bašte. Kad izađem, komšijama ne dam da mi se približe“, govori nam jedan penzioner.

Njemu je lakše, jer živi u kući, ima dvorište, baštu, cvjetnjak... Onima u zgradama je drugačije. Iz stana ne mogu, a naučili su.

„Dosadilo je, jer ne smijemo nikud. Samo jedemo i spavamo“, kaže nam jedna penzionerka.

"Sreća pa imamo selo", dodaje drugi penzioner.

"Ja ne izlazim nikud, ne mogu. Muž, bogami, mora malo izaći, on je šećeraš, mora se kretati", kaže penzionerka iz Trebinja.

Umjesto šetnje po suncu i uživanja u prirodi sa prijateljima, profesorka u penziji Olgica Cice u stanu je sa svojim mužem. Osviće, kaže, čekajući optimistične vijesti i pita se šta se to dešava ljudima.

“Svoje zatočeništvo u četiri zida doživljavam kao prirodnu posljedicu pošasti koja nas je zadesila. Trudim se, koliko je moguće, da sačuvam mir i mentalnu stabilnost, jer panika te baca duboko u bezdan, a šta s tim“, pita se ona.

Olgica Cice

Olgica Cice (Foto: Privatna arhiva)

Utjehu pruža vjera da će i ovo, kao sve drugo, jednoga dana proći. Svi se nadaju što prije.

„Da, nedostaju mi sloboda, druženja, šetnje, pokret u prostoru pod proljećnim suncem, pored grana koje pupaju, nedostaje mi sve što je život. Govorim sebi da je to samo odloženo, ponovo će biti moje, i svih nas. Strpljiva sam. Slušam sjajan BIG radio, rješavam ukrštenice, čitam ono što mi prija, gledam lagane TV emisije, slušam muziku, razmjenjujem vedre i poučne poruke sa prijateljima. Često glumim ludog Avgusta i popravljam raspoloženje sebi i svom suprugu. Uspijeva. Znam da, ako sam ne pristaneš da potoneš, nećeš ni potonuti”, kaže Olgica za “Direkt”.

Neka izolacija ne bude kazna

Psihološkinja Ljiljana Špuran Knežević smatra da će stariji ljudi lakše podnijeti izolaciju ako to shvate kao preporuku kojom neko želi da ih zaštiti, te da zabranu ne shvate kao kaznu, već nešto što je u njihovom interesu. Preporučuje racionalizaciju takve situacije.

„Apsolutno ne mislim da je lako biti izolovan iz bilo kog razloga, bilo koje životne dobi da smo. Ali ovo je trenutak kada moramo imati odgovornost i poštovati ono što struka kaže i zaštititi i sebe i druge. Mislim da imamo dovoljno sadržaja u medijima koji nam o tome govore“, kaže Špuran Knežević.

„Mnogo puta, u normalnim okolnostima, ne biste izašli iz kuće, ali kada vam neko zabrani da izlazite, onda vam odjednom ta sloboda jako zafali. To je u prirodi čovjeka. Mi nerijetko ne želimo da prihvatimo opasnost, već je rađe negiramo i odbacujemo. Tako smo isto mislili da se korona dešava negdje daleko, ali nije prošlo dugo vremena i mi se sad suočavamo sa njom“, dodaje ona.

Da bi sačuvao svoje mentalno zdravlje u ovoj situaciji Špuran Knežević preporučuje da pojedinac napravi strukturu svoga dana i da socijalne kontakte održava na drugačiji način.

„Ako smo s komšijama do sad pili kafu, sada ćemo se čuti telefonom i to ćemo tako nadoknaditi. Održavaćemo rutinu, a raditi i nešto za šta nismo imali dovoljno vremena – presložićemo nešto, razvrstavaćemo fotografije, garderobu, pročitaćemo nešto što nismo stigli ranije, slušaćemo muziku koja nam prija, gledaćemo nešto što nam prija na TV-Naravno, povremeno ćemo slušati nove informacije, ali ne toliko da postanemo ovisni od toga. Čovjekova je potreba da bude informisan“, naglašava ona.

Ostatak društva starijim sugrađanima može pomoći tako što će ih pozvati telefonom, popričati s njima, reći im da nisu sami, pitati ih šta im treba, odnijeti im ono što zatraže, platiti račune...

„To je prilika da im stavimo do znanja da nismo zaboravili na njih, da ih utješimo. Dobra je priča ovo što se organizuju volonteri. Mislim da je dobro i to što imamo telefonski na raspolaganju stručne osobe koje građani mogu pozvati u slučaju straha, anksioznosti i slično. Taj razgovor od samo nekoliko minuta može da bude ljekovit za tu osobu“, kaže Špuran Knežević.

Zaključuje da svako iz svog iskustva može da izanalizira načine na koje se borio sa nekim drugim teškim životnim situacijama.

„Na taj način ćemo otkriti našu snagu, jer u nama ima te snage za koju čak nismo ni svjesni da postoji, a koja se u određenim kriznim situacijama probudi i pomogne nam da izađemo iz krize“, navodi ona.

Odluka da će stariji od 65 godina moći izlaziti dva dana u ograničenim vremenskim periodima donesena je danas. Odlučeno je i da lica do 75 godina, koja žive na selu, mogu da izlaze i nesmetano obavljaju poljoprivredne djelatnosti, što su i do sad, doduše, radila. Dozvoljeno je i kretanje pčelarima.

Close