Kako bi lovna sezona na glasove bila što berićetnija neophodno je otvoriti lov na nepoželjne novinare. Jer, takvi kvare idilu u kojoj uživamo. Stoga su naši prvaci iza govornica i ispod šatri protekle sedmice poručivali da mesta ovde ima samo za poštovaoce i propagatore lepe slike.

Za dežurne hejtere, razroke posmatrače stvarnosti, ovde više nema mesta poručio je vlasnik vile, voćnjaka i entiteta Milorad Dodik. Em što kvare raspoloženje, em prebiraju po njegovoj imovini koja se, budući da se toliko sekira za opšte dobro, smanjila u odnosu na onu od pre rata. A da nije izgarao za RS, gde bi mu kraj bio. Ovako, umesto zahvalnosti, javno mu tresu imovinu, k’o, ne daj bože, helikopter šljive.

Pa mu prozivaju decu, sve ozbiljne i vredne ljude, koja su isključivo zahvaljujući svom poslovnom talentu uspela da zgrnu bogatrstvo. Izgleda da novinari nisu čuli da se ne pita za prvi milion, nekulturno je. I zar zakoni nisu da se krše i zar država nije visoki funkcioner? Da su nešto znali i vredeli (novinari) imali bi do sada pola miliona ušteđevine kao Špirić. Pa bi onda tuđe brojali kao svoje pare. Kad već nisu u ekipi, sistem ima rešenje za njih. Prvo se propuste kroz propagandni topli zec sastavljen od javnih i servisa i tajnih organizacija. Sledeća faza su batinaši. A poslednja egzekutori. Prve dve smo i videli u sedmici iza nas.

No, nisu ni svi novinari isti. Ima i onih poslušnih, koji istrajno rade na lepoj slici stvarnosti. Prosto je milina kad čuješ kao vezu vesti: Dodik – Dodik - Cvijanović pa Košarac, Stevandić i, naravno, Čubrilovć. Ovde otvorili, tamo pomogli, onde podržali, pa i probili, gde ustreba. A kako ostvariti tu dinamiku u pravljenju vesti nego helikopterom čija je kupovina bila pun pogodak. Sad im je lako stići i uteći.

Tako je novo čedo helikopterskog servisa u prošloj nedelji upisalo svoj prvi let vozeći najbolje među nama. Običan svet može i autobusom, njima se i onako nikuda ne žuri niti šta od njih zavisi.

A kad se vinete međ’ oblake, dešava se da stvari vidite mnogo jasnije. Moguće je da je jednom takvom prilikom i Dodik doživeo prosvetljenje u vidu spoznaje da su nam institucije nepostojeća kategorija. Držeći čvrsto govornicu nagovestio je da je spreman izdvojiti pola miliona maraka za bilo kakvu informaciju o ubistvu Davida Dragićevića zbog čega se protestuje već 150 dana. Ako je informaciji bilo potrebno pet meseci da mu iz kuka dođe do glave, onda nam pod hitno treba još jedan helikopter za unutrašnji transport vesti da ubrza to putovanje.

A onda, da kolektivno pustimo mozak na otavu, stavimo prst u uvo i iz sveg glasa, Kočiću u čast, u Stričićima zapevamo “Ne može nam niko ništa” jerbo naši prvaci veruju da je on baš tu pesmu preferirao.