Vrh nam je dno

Vrh nam je dno

Neosetno smo skliznuli iz jula u avgust, temperature su prešle u crvenu zonu, a letnje žege otpočele. Možda je to objašnjenje za događaje iz protekle sedmice koji zvuče kao da ih je udarila sunčanica. Posledično, i vesti su ličile na one iz nesvesti, kao da su deo nekog fantazmagoričnog sveta.

Nije vam dobro?

A u tom svetu je moguće da se tri kese droge u Gacku volšebno pretvore u prah, pepeo i grumen materije koja podseća na kokain i potom da vuk pojede magarca, a institucje i policijske strukture u našoj svesti potonu za koji metar niže. Nakon uzbune – muk cele nedelje. Javnost, poslovično kratkog pamćenja, dozvoljava da se tako poigravaju sa njom. Neće insistirati na rasvetljavanju slučaja. Interno, naš vrh to pravda državnim interesima. Uprkos tome što su državu poslali na službeni put – za stalno.

Kao da nije bilo dovoljno uzbuđenja, u sedmici iza nas desilo se i čudo božije. Izvesni trgovac Kaja kvalifikovao za vesti van crne hronike. Promovisan je u skromnog, bogobojažljivog čoveka, sveca, takoreći. U našem svetu, sa one strane razuma (i časti), Kaju vrhovni verski poglavar smešta odmah do kralja Milutina. Nije to prvi put da smo se krstili kad patrijarh nešto izjavi. Mora da smo mnogo zgrešili, pa nam Irinej dođe kao neka božija kazna. Istina je, uviđamo iz dana u dan, da je sve najbolje ili otišlo ili tihuje.

Srce je leta, dušu je dalo za seoske zborove, crkvene sabore, opštenarodna veselja za one koji ne traže mnogo od života i čije je poimanje ovozemaljskih zadovoljstava krajnje simplifikovano. Nekada se takvi događaji nisu mogli zamisliti bez mečki na lancu, a danas bez političara raznih kalibara. Posebno u godini izbora. Podilaze oni tako toj masi ljudi, rukuju se, tu i tamo nešto obećaju. Tu postaje očigledno da biramo one koji nam sliče. Ne najbolje, od njih zaziremo. Pored sličnih smo komotni, ne moramo da se menjamo. U stadu je toplo, ali smrdi reče jednom davno Krleža. A na smrad smo odavno postali imuni.

A šampion u tome (u poistovećivanju, ne u smradu) je Dodik. Njemu, prosto, šator baš stoji. Međutim ima problem sa krizom identiteta. Najave jednog, a dodje drugi. Taman kad pomislite da vam dolazi predsednik, ispadne da je u pitanju lider stranke koji hoće da pomogne samo ako ste aktivista. Kao u Jošikovoj vodi, u Trebinju i, uopšte, na svakom mestu koje pohodi. I kako sad rešiti dilemu da li je predsednik zaposeo lidera ili je obratno? Pošto se na Irineja ne možemo osloniti, ne bi bilo loše da potražimo egzorcista.

Uostalom, kako osim nadnaravnim, objasniti preplanuo ten kod čoveka koji ne odmara, radi po deset sati, vozi se u nekom lošem autu, dok drugi imaju bolje. Propade nam Baja načisto. Krajnje je vreme da taj krst preuzme neko drugi.

Kad smo već kod krstova, pomislili biste da je pravi spomenik za Nevesinjsku pušku neka puška ili barem hajduk koji je podigao istu. Ali ne. Treba biti maštovit i iz tog ugla sagledati događaj od pre vek i po. I samo tada, iz magle dva milenijuma, izroniće univerzalan odgovor. Međutim, možda treba slediti taj lajtmotiv, ne zaustaviti se. Podići krst na svakom koraku. Nek se vidi da je ovo zemlja razapetih. A Ivanić se potrudio da njegov baš bude veliki -11 metara. Ne bismo mu bili u koži kad ga bude nosio.

Po uzoru na Srbiju i RS je najavila kažnjavanje za nepoštovanje i neupotrebljavanje ćirilice. Zašto se zaustaviti na novčanoj kazni - pita se svaki pravoverni građanin ovog entiteta. Treba ići i korak dalje – angažovati Vjericu da baca kletvu: "Ko ne piše ćiriličnim pismom desna mu se ruka osušila". A ako ni to ne upali – uvek se može pribeći Dušanovom zakoniku. Improvizovati malo, uvesti amandman na korišćenje ćirilice i kažnjavati kao kradljivce - po kratkom postupku.

Sreća pa ljudi u talasima odlaze. Ovde je, izgleda, takmičenje u ludostima tek počelo.

Close