Zašto se nisam ubio?

Zašto se nisam ubio?

Odredio sam datum. Imao sam spisak stvari koje dotle moram da završim. Uništio sam većinu uspomena i beleški iz mladosti, spalio ih. Napisao sam testament. Oproštajno pismo nisam imao snage da napišem. Izabrao sam i način. Nikom ništa nisam govorio. Razmišljao sam kako da umanjim patnju bližnjih, koliko je moguće. Sve vreme sam želeo da prestanem da im budem teret, i sve vreme sam bio skrhan osećanjima krivice i stida. Mesecima nisam imao jednu noć iole normalnog sna. Psiholozi i psihijatri su mi posle rekli da ove faze predstavljaju ulazak u „crvenu zonu“ opasnosti od suicida, gde realizacija postaje vrlo moguć ishod. Ostaje pitanje: ZAŠTO SE NISAM UBIO?

foto Stevan Filipović

Foto: Stevan Filipović

Piše: STEVAN FILIPOVIĆ/ Peščanik

Pretpostavljam, zato što sam imao sreće, koju, nažalost, mnogi poput mene nisu imali.

A šta je „sreća“? Da li tu moju „sreću“ možemo da kvantifikujemo, da razložimo na faktore?

Relevantna statistička istraživanja kažu da je šansa da izvršite suicid pet puta veća ako ste, kao i ja, pripadnik LGBT populacije.

Istraživanja kažu i da je šansa da se ubijete 20 puta veća ako patite od nelečene depresije, odnosno da je 60% od ljudi koji su sebi oduzeli život imalo depresiju.

Recimo da nisam imao statistiku na svojoj strani, na oba fronta. To bi bili „ljudi poput mene“.

Imao sam veliku dilemu da li da napišem ovaj tekst, jer sam se, brisanjem društvenih mreža, pre par meseci skoro potpuno povukao iz javnog života, šta god „javni život“ značio u današnjoj Srbiji. Mislim da ni jedna strana tim neprimetnim činom nije puno izgubila, ali kažem „skoro potpuno“ jer sam shvatio da ću ipak morati nešto da pišem, da mi se mozak ne bi pretvorio u pulpu. Mesto najbliže (disfunkcionalnom) spisateljskom domu mi je, od kad znam za sebe, bio Peščanik, tako da sam, posle tog virtuelnog sepukua, odlučio da nudim svoje tekstove samo njima, da tekstova ne bude puno, a da mi u fokusu budu društveno-politički događaji čiji sam bio protagonista i svedok, ili koji su mi lično baš važni. Nisam te motive i tu odluku baš tako artikulisano iskomunicirao sa urednicama, ali očigledno da se „mi i u ćutanju razumemo“, da malo parafraziram ono monstruozno pismo Koštunice Aci Tomiću.

Zašto onda ova ispovest, i zašto sad, što kaže Irvin Jalom?

Zato što se gej mladić koji nije imao ni 30 godina obesio u svom stanu? Zato što su ga pre toga tabloidi razvlačili, a nije bio javna ličnost i molio ih je za privatnost? Zato što ga je moj partner površno poznavao sa društvenih mreža, a to danas daje lažni utisak da ste zaista poznavali nekoga? Zato što je i moj partner, koji nikad nije imao depresiju, takođe imao fazu kad je razmišljao da sebi oduzme život? Zato što sam shvatio da zapravo ne znam puno ljudi u Srbiji koji su pripadnici ove manjine, a da nisu, bar u nekom trenutku, razmišljali o tome da sebi „prekrate muke“? Zato što… Ne znam. Sve zajedno?

Zato što još postoje ljudi koji misle da je biti gej „izbor“ i da je depresija „samo loše raspoloženje“. Da, zapravo – zbog svega toga zajedno.

Ja se nisam ubio jer sam imao sreće da u pravom trenutku prevaziđem osećanje stida, neadekvatnosti, osećanje toga da sam neispravan i društvu nepotreban, i priznam sebi da sam gej. A „sreća“ je u mom slučaju značila da sam imao divnu porodicu, punu ljubavi, koja je to (posle izvesnog vremena, uz puno truda sa svih strana) prihvatila. Da sam imao mrežu prijatelja, kojima ću biti večno zahvalan, gde god nas život odneo i kakvi god nam odnosi sutra bili. Sreća je bila da sam imao internet, pa sam mogao da se obrazujem i počnem da razumem šta uopšte znači biti gej, što je luksuz koji mnogi ljudi, samo malo stariji od mene, nisu imali.

A otkud ti osećaji sramote kod mene? Nisu iz porodice. Niko od nas se ne rađa sa njima.

Svako društvo ih samo kreira i samo pravi te mentalne kaveze za druge i drugačije. Neka društva su surovija i okrutnija u ovome od drugih. Da sam rođen u Iranu, veće su šanse da ne bih imao „sreće“. Da sam rođen u Francuskoj, možda bi bile veće šanse da bi moja seksualnost ostala pitanje usputnog komentara za porodičnom trpezom. Ne znam, niti mogu da znam. Znam samo da se veliki deo našeg društva baš trudi da pokaže kako nismo dobrodošli u Srbiji, iako smo rođeni ovde, isto kao i vi. Iako su naše pradede i čukundede ginule za ovu zemlju, isto kao i neki od vaših, a bake i prabake herojski osvajale parčiće slobode za sebe i budućnosti za svoje ćerke, isto kao i neke od vaših. Iz tih brakova, od tih heteroseksualnih parova, dolaze dugina deca. Samo što je duga ovde ipak malo više – šuga.

I sad, ako imate zrno empatije, zamislite kako je odrastati sa tim idejama: „ti nisi normalan“, „bolest“, „bolje bi bilo da ne postojiš“, ili, da skratim – „pedere u blendere“? Zamislite samo segment života ili okolnost u kojoj ste vi taj „drugi“ ili ta „druga“ i drugačija, a onda zamislite da živite u toj okolnosti ceo život? Zamislite da vas država ne priznaje kao ravnopravnog građanina, da u vama crkva ili džamija gleda neprijatelja, da morate da se skrivate i, u najmanju ruku, pazite šta, kad i kome pričate, ceo život? Zamislite da vašu ljudskost većina svodi samo na seksualnu komponentu, bez mogućnosti elementarne socijalizacije, otvorenih priča o prvim ljubavima, o prvim izlascima, o tome sa kim sanjate da idete na maturu? Zamislite da ne možete da kažete na poslu, uz jutarnju kaficu: „Juče sam bio sa devojkom u bioskopu“, ili „moja žena i ja…“, što je, otprilike, sadržaj 90% laganih razgovora koje vodimo?

A onda iskreno recite da li mislite da ta vrsta pritiska povećava ili smanjuje šanse da neko pomisli da se ubije? Pitanje je retoričko.

Ja sam se izborio za pravo da postojim u javnoj sferi kao trodimenzionalno ljudsko biće, koje je, eto, i gej. Ali, kako sam se izborio? Posle koliko decenija? Posle kakvih temelja koje sam morao da sazidam i cementiram? Zašto sam se, na kraju, povukao? Svi verovatno znaju poneku gej osobu. A da li znate koliko ima otvoreno gej ljudi u javnom životu Srbije? Verovatno mogu da se nabroje na prste jedne sakate ruke. Zašto je to tako, krajem leta gospodnjeg 2023. godine? Šta mislite? I, kad smo kod toga, šta mislite, zašto je to javno saopštavanje, to „autovanje“ baš toliko važno i toliko istaknuto u svim relevantnim studijama o psihičkom zdravlju LGBT osoba, i kako je povezano sa svim gorenapisanim? Razmislite. Nije teško.

Neko može da postavi i pitanje koje sam i sam sebi bezbroj puta postavljao – da li bih imao tu epizodu u životu i suicidne misli i da nisam gej, samo zato što sam bolovao od depresije? Vrlo je moguće, ali statistika kaže da bi šanse bile pet puta manje. Što je daleko od beznačajnog. Ono što je važno je odvajanje depresije kao bolesti, od prihvatanja sopstvene seksualnosti i društvenih stigmi vezanih za nju, što je ipak centralna tema ovog teksta.

Depresija jeste važan i težak deo moje priče, ali o njoj su pisali mnogo obrazovaniji i pametniji ljudi, mnogo bolje nego što bih ja pisao, pa čitajte njih. Jedino što mogu da posavetujem sve koji misle da imaju depresiju – idite kod psihijatra što pre, počnite terapiju, postoje lekovi, potrebno je vremena da se pronađe i „kalibriše“ doza, ali, farmakoterapija deluje, a onda, posle nje, i psihoterapija deluje. Koliko god vam možda sad to zvučalo nemoguće, i koliko god bezizlazno izgledala situacija, molim vas da ne odustajete. Pričajte sa bližnjima, nađite lekare koji vam odgovaraju, bavite se sportom, postoji izlaz. Teško je i zahteva mnogo rada onda kad mislite da nemate više snage ni za milimetar dalje, ali imaćete. Ne mogu da garantujem, ali – pokušajte, molim vas. Borite se.

A kako da se borimo sa društvom koje nas stavlja u kavez homofobijom i autohomofobijom?

Šta pripadnici LGBT zajednice mogu da učine da se ovo promeni? Ne mogu da kažem „javno se deklarišite“, jer to nije tako jednostavno. Za početak, razumite istoriju borbe za sva ljudska prava, koja je i vaša istorija. Čitajte. Pričajte. Pravite široke krugove ljudi oko sebe, ne družite se samo sa sebi sličnima. Naučite da slušate. Ne svodite sebe na stereotip. Ne stidite se svoje seksualnosti. Ne stidite se seksa. Ali, nikako i nikad ne svodite sebe samo na svoju seksualnost. To je zamka, i homofobičnih društava, ali i samog kapitalizma. Svedeni na seksualnost, na fioku, na slovo u LGBTXY nizu, postajete „ciljna grupa“, koja je algoritmima društvenih mreža pozicionirana nasuprot drugim ciljnim grupama, u večitom ratu za proizvodnju klikova. Ne upadajte u tu zamku. Koristite mozgiće, manite se floskula. Ne kopirajte trope američke popularne kulture i ne ratujte u njihovim internet ratovima.

Možda najvažnije, šta pripadnici većinske hetero zajednice mogu da urade da ovo društvo učine pristojnijim mestom za život, društvom u kome će manje LGBT mladih poželeti da oduzme sebi život? Ne mrzite pre nego što upoznate i razumete, mada je ovo teško da će da shvati neko ko trenutno mrzi. Svejedno, ne otpisujte ni takve, ako im duše nisu već skroz crne. Ne tretirajte nas kao dvorske budale sa ružičastim perjem, ni kao epizodne likove u lošim serijama. Ne tretirajte nas kao gore od vas, ali ni kao privilegovanije od vas. Samo nas posmatrajte kao sebi ravne. Kao kompleksna ljudska bića, koja su različita od vas onoliko koliko smo svi različiti jedni od drugih. A opet, deo iste celine. Razgovarajte sa ljudima, pomozite im, ili ih uputite da zatraže profesionalnu pomoć.

Zagrlite ih i recite im da ih volite, ako ih volite.

Close